Kad san bijo mali, volijo san slušati starije šta pričaju. Onda nismo imali televizije, nismo imali mobitela, nismo imali ništa. Ćaća je, logikom svoje obiteljske funkcije, bijo neprikosnoveni autoritet. Tako san od njega sazna veliku povijesnu lekciju o Splitu. On mi je vrlo sadržajno ispriča da su u Splitu more, Sveti Duje, Palača, Hajduk i moj ujac Stipe. To je bilo sve. Ja san tako resta znajući da postoji Hajduk. Za ode u Drnišu ćaća mi nije govorijo ništa. To sam sam sazna. Ima Gradina i Čikola, ima kampanel svetoga Ante, Sveti Roko i DOŠK. I Hajduk i DOŠK su skoro pa vrsnici. Hajduk je rođen 1911., a DOŠK, ka mlađi brat 1919. godine.
Četvorica Braica
Lipa je sudbina takih klubova ka DOŠK (Drniški omladinski športski klub). Kad je 1919. godine prvu nogometnu loptu iz Praga donijo Vjekoslav Điđi Štrkalj, moga je samo sanjati da je donijo klicu nečega šta će uveseljavati i radovati iljede svita u Drnišu i okolo njega. Od prvih koraka do danas DOŠK je jednostavno konstanta u našim životima. Kad si bijo mulac gleda si DOŠK-a, kad si naresta pogotovo. Sad kad si ostarijo, jopet gledaš DOŠK-a i pomalo ronjaš na nova vrimena i na ovaj novi DOŠK. Isto ne moreš da ne odeš na utakmicu ili trening. Prvi presjednik bijo je Divko Novak. U malom mistu ka Drniš lako je skupit navijače. Samo najbliži rod od igrača napunijo bi Podvornicu, naše lipo igralište koje sad sa katrigama i svitlom pari ki pravi stadion.
Zanimljiv je slučaj obitelji Braica. Čak četvorica braće igrali su u DOŠK-a. Šta vridi napomenit, sva četri su bili i dobri igrači. Samo njijovi prijatelji da dođu i eto pune Podvornice. Uvik su navijači činili onu pravu atmosferu uz DOŠK-a, oni su bili šug života. Malom čoviku izmučenom kaligerskin čekićom, motikom ili marangunskom blanjom nedilje i utakmice na Podvornici značile su po života. Podrazumijevalo se da se gleda DOŠK. Ako je kiša, ponićeš lumbrelu, ako je ledeno, obučeš se. Naprosto, DOŠK je posta gradska vrednota poput bilo kojeg spomenika. Radost zbog pobjede, ma ko to more platit?! Igrači su uglavnom bili domaći. Njima u čast napravit će se i monografija, već je pri kraju.
Pera, Anđa, Zorka...
Šezdesetih godina, imam osjećaj, počeja se igrat odličan nogomet. Sve drniški momci. Gledanje utakmica postalo je svojevrsni društveni događaj bez premca. Biti cura DOŠK-ovcu bila je reklama i bez televizije. Na utakmice se išlo masovno, išle su matere igrača, ćaće, tetke, babe, sestre, braća, svi. Svi pamtimo gospođu Peru Dereta koja je srčano i glasno navijala za svoje sinove, Nikolu i Antonija, usput spominjući suca i njegove bliže srodnike. Mater Milana Bjegovića, desnog krila, uvik bi skričala poslin kakva faula: Ajme meni, ubi mi dite! Naravno, dite bi se diglo i nastavilo igrati i dalje.
Drniška publika imala je razvijen osjećaj za nogomet. Protivnici su imali zadatak dobit nas, mi dobit njizi. Jedini koji je moga napravit kakav škandal bijo je, naravno, sudac. Jednog takog šta je radio svašta ošamarila je postarija gospođa Bepa Živković Šupuk, sva ogorčena na nepravdu. Završila je kod suca za prekršaje. Ovaj, znajući bagatelnost samog događaja, bijo je blag. Komentar Bepe na presudu bijo je očekivan. Kad san vako malo platila, ža mi je šta ga nisan dernila još koji put. Mi ostali, mularija uglavnom, bili smo zvučna kulisa koja se dreljila svin šutom kad god je to situacija zahtijevala. Nama je hit pismica bila "Suca u bačvu pa niz Brinu." Malo po malo, stasavale su nove generacije i igrača i navijača. Stare gospođe Pera, Anđa, Bepa i Zorka prepustile su navijačke pozicije novim snagama.
Kako onda nije bilo mobitela, uvik se na Poljani čeka dolazak s gostovanja. Ako bi bijo kakav poraz u pitanju, onda bi doček bijo kod svlačionica ili ga nije ni bilo. Mene je uvik fascinirala srčanost naših igrača. Biti DOŠK-ovac bila je čast, ponos, ti si dika Grada. Pošteno su odreda svi nosili taj dres i obilato ga znojili. Kako i dolikuje pravim klubovima, imali smo i mi svoje vječne rivale. Nama su to bili Rudar iz Siverića i Dinara iz Knina. Kad bi Rudar igra ode, cili Siverić bi doša. Zanimljivo, u DOŠK-u je uvik igra poneki Siverćanac, ali je on onda stvarno mora bit pravi igrač, a oni su ih imali uvik dosta. Kad smo već podresli, ić na utakmicu značilo je lipo se provest, proćakulat, zafrkavat se.
Gorka i Miče
Besmrtan je navijač, nažalost pokojni, šjor Mile Kasap Bubi. Čovik radnik, obožava je DOŠK. Bijo je često puta i voditelj mlađih selekcija i trener po potrebi. Nepresušno vrelo zafrkancije. Kad bi koji igrač napravijo glupost, uvik je pita jel mu glava i trup imaju spoja. Sinko moj, da se dile petice za glupost, ti bi uvik bijo odlikaš. Do samog životnog kraja bijo je na tribinama. Kako je i moj stariji sin igra u DOŠK-u, na jednoj utakmici dobijo je dobru loptu i imao slobodan prostor za prodor. Svi viču, ajde mali probij. Jedino Bubi viče: Nemoj mali. Nije ti ni ćaća probijo dok se nije vinča. Svi smo se slatko nasmijali.
Kad je bolest učinila svoje i Mile nestao, kao da je nestao i onaj dobri duh kojem ništa nije bilo teško ako je to za DOŠK-a. I danas ne bude utakmice a da se ne spomene Buboga. Žene su isto bile vjerne pratilje i navijačice DOŠK-a. Bila bi nepravda ne spomenuti pravu Drnišanku i navijačicu Goranu Buljević zvanu Gorka. Kiša, snig, sunce, nema veze. Ona je na Podvornici i gleda meč. Navikla se na to kad je još nježin brat Branko Buljević Bulje trenira i igra. On je stvarno bijo znalac i atleta. Na kraju je oša u Australiju i tamo posta njijov reprezentativac koji je igra i na Svjeckon prvenstvu u Njemačkoj. Zna i Gorana bit ljuta kad izgube. I jopet druge nedilje na igralište. Uz nju uvik bude i Milanka Pranić Miče.
I ja san zna dikod zagalamit. Kako nas ima malo u publiki, onda kad vičeš sve se čuje. Ja san volijo kad bi nam sudijo Ivo Krečak iz Šibenika. Bijo je, triba reć, pošten sudac, nije nas nikad bez veze ruvinja. Čim bi on svirno u svirac, ja bi odma poče mlit. Bravo gospon sudac, to ste odlično dosudili, izvrsno pratite igru, vi ste moralna vertikala hrvackog suđenja, prekrasno uočen opsajd. Ja bi tako mlijo cilo poluvrime. Na pauzi, kako smo se znali, on me uljudno moli: Nemojte me falit i navijat za me. Prvi kvarat ure ja vas ne čujem, kasnije samo vas čujem. Nema veze šta to nisu bile beštime. Čovik je bijo satraven.
Vrebac Beusan
I Mateo Beusan se uvik siti Drniša i svoje najveće greške u karijeri. Da je karton našon igraču jer je mislijo da folira, a on jadan slomijo nogu. Koje smo mi moralne vertikale. Barem je Beusan prizna. Siguro je tada još bijo vrebac, a ne oko sokolovo.
Kad smo igrali u Siveriću protiv Rudara, išli gledat ja i žena jer je igra i naš mali za DOŠK-a. Dosta je bijo žestok i jedan stariji navijač Rudara šta je sidijo isprid nas osuje mome malom mater. Moja ga parona odma kucne po ramenu i reče: Ja san mu mater. Ma šta bi ti to učinijo? Jadni čovik propa u crnu zemlju, odma je oša ća. Najgore je uvik bilo pomoćnim sucima uz tribine. Čim se okrene začuju se povici: Šta se okrićeš, gledaj igru, neš ti tako u Evropu, šta gledaš u nas ženske, srami se i stidi, cili dečko pa tako. Jadni momak nije se više usudijo okrenit, a mi bi se davili od smija.
Sto godina u životu kluba je puno. Izmijeni se tu puno ljudi, bezbroj momaka. Oni svojim marom uvijek unesu malo vedrine u naša srca. Bezbroj je i onih koje smo obožavali, a sad ih više nema, igraju po nebeskim stadionima.
Bojan i Bure
Imali smo divnu prigodu sresti se s dvojicom starih DOŠK-ovaca, pravih veterana, ali još vitalnih za svoje godine i vrlo svježih sjećanja. Kad smo im rekli da će se slikat za novine, bilo je malo zadrške. Kad smo rekli da je to za DOŠK-a, onda problema nije bilo. Strpljivo smo dočekali našeg fotoreportera Antu. Malo upoznavanje s bivšim vratarom Zvonimirom Ćurkovićem zvanim Bojan (84 godine) i Antom Vukušićem zvanim Bure (78 godina). Našem Anti odma je bilo drago šta su i on i naši doškovci skoro pa vršnjaci. Uživali su dok su se slikali prid novom modernom svlačionicom di piše DOŠK. Lagano su ušetali i na sam teren.
Sjetno se Bojan dotakao stativa i sitijo golova i čitave plejade svojih suigrača. E moj dragi, od cile one moje momčadi samo ja još živ. A Bure, bijo je žestok kad je igra. Po špiritu najsličniji je bijo Mužiniću Frfi. Ima san osjećaj da bi sad poletijo po terenu. Kaže, znali smo ić na gostovanja i u kašunu od kamiona, a ispod nas samo par bala sijena. Sve za DOŠK. Tako je do dan danas. I njegovih suigrača gotovo da više nema. Zato mu je drago da se naš list uključio u ovo podsjećanje na prelijepih sto godina DOŠK-a, sto godina ljubavi darovane svojim ljudima i svom Gradu.
Tu je Podvornica, tu su ljudi prepuni ponosa što DOŠK dostojanstveno nosi svoje stoljeće na plećima. I ovih par sitnica što smo ih spomenuli samo je spomen na jedan mali klub, na jedan mali Grad koji se voli jednim velikim srcem. Upravo to je DOŠK, upravo to su njegovi navijači.