Mladenki za rođendan – tako glasi naslov pjesme koju je Zlarinka Branka Vukov rečena Kraljičevica napisala svojoj prijateljici Mladenki Makale evo, na samom koncu lanjske godine kad je Mladenka napunila... ma što tko mora znati koju.
Pjesma je pisana rimovanim no donekle i slobodnim stihom, a u njoj je sažet cijeli Mladenkin život, od rođenja do toga 28. prosinca 2019., napisan u prvom licu.
Kako je Mladenkin život bio sve samo ne ravna crta, tako je i pjesma pjesnikinje Branke poput scenarija za neki film.
Ako bi film počimao od kraja, odnosno od današnjih vremena, onda bi Mladenka Makale bila prikazana kao poduzetnica, uspješna poduzetnica. U kojoj oblasti?
U građevinarstvu i ugostiteljstvu.
Zvuči ozbiljno? Pa i jest.
'Na tujima posteljama'
Evo što je bilo prije toga:
"Bila sam mala, tek sam u skulu pošla, i uvik se puno bojala prije nego bi doma došla; mati me nije hajala, pa me od sebe dala. Zato sam duge godine po tujima kućama spala, a još sam bila tako mala, tuje kuće bile su moj dom, na tujima sam posteljama ležala, moja me mati nikad sebi nije zvala. Otac me volija i ka bi mi teško bilo u svoje me krilo primija...."
Mladenka, je li sve u početku bilo tako?
– Je. Bilo nas je šest u familiji, četvero dice, otac i mati. Ja sam bila žensko dite i nisam kod matere bila na cijeni, nije mi bila sklona. Isto mi je umrla na rukama, o njoj sam se brinula pod kraj života. Gledala sam tu staricu, ali bez osjećaja da mi je mati. Otac mi je bio baš dobar. Kad je umra imala sam 13 godina, i od tada je sve krenilo naopako.
Ali, već s osam godina Mladenka je, poslije polaska u školu, završila u domu. Kojem i kako? Ne bi o tome...
– Tamo sam bila skoro sve do punoljetnosti dok nisam pobigla i nikad se više nisam vratila. Ja ti o svom životu nemam šta lipog reć do unazad petnaestak godina. Moj je život počeja s odrastanjem moga sina Antonia. Prije toga ni jednu lipu stvar da bi ti mogla reć. Sve je ostalo bila velika patnja, život bez povjerenja u ljude i bliskosti s ljudima. I dandanas to me prati, nepovjerenje je ugrađeno u moj život. To je bija pasji život. Jedva sam se oslobodila mržnje prema ljudima – a šta ka mi niko nikada nije reka lipu rič. Sad je drugačije.
Pjesma ko pjesma, lirski, kazuje dalje ovako:
"Godine su prošle, u divojčicu san izresla. Tek se unda sva težina života na moju mladu škinu istresla. Slabo društvo i vražja sudbina nije me na miru ostavila, dokle god se nije moja pamet probudila. Jope su godine prošle, trava, cigareti i pijača moj su život bili jer jedino su oni moju sudbinu skrili..."
Bez cilja i smisla
Pamti Mladenka jednu obitelj u Bjelovaru. Ona je s njima radila...
–... oni su mene držali. Dvi godine. Pa umrli. Znali su da sam utekla iz doma, ali me nisu prijavili. Nisu me mogli usvojiti jer su bili stari. S njima sam vidila prvo kino u životu. Dva puta su me vodili.
Godine između bijega iz doma i nešto stalnijeg povratka na Zlarin (jer povremeno se znala vraćati) jednim će dijelom, sasvim sigurno, ostati zaključani samo u Mladenkinoj glavi ("neki trenuci...da mi i' je kako izbrisati iz glave..."). Premda, o koječemu otvoreno priča. O svojim posrnućima i porocima, o tome kako bi se znala ukrcati u vlak i ne znati kamo... O ludim danima i noćima u Beogradu. O životu bez cilja i smisla.
– Kad mi danas neko kaže da ima briga, jer da nema novca ja samo mislin – ma koja ti je to briga!? Meni je smišno zbog čega se sve ljudi nerviraju! Neko je nekom nešto reka i onda – eto ti velike nervoze! Ne moš virovat! Meni je danas, posli svega, jedina briga ostat zdrav.
A vidiš, egzistencija, to Mladenki zaista nikad nije bila briga. Ni problem. Ni kad su je otpravili iz roditeljskog doma u dom, ni kad bi uletila u neki vlak, iz kojeg bi se iskrcala negdje...
– Iskrcaš se, a ne znaš di si.
Egzistencija Mladenki nije bila briga jer, gdje god bi se iskrcala, ispred sebe bi pružila svoje dvije ruke i deset prstiju i samo hodila za njima.
– Radila. Bilo šta. Radila svašta. Ima posla na sve strane kad oćeš – govori i danas Mladenka.
Povratak na Zlarin
S dotom od deset prstiju u jednom od stalnih povremenih vraćanja na Zlarin, odlučila se tamo skrasiti...
Pjesma kaže:
"... Zlarin san čistila, ulice san mela da bi svoj život nekako sredila. I jope su godine prošle, stari je svit počeja umirat, a triba je neki ki će ga zakopati. A ki će nego ja (Mladenka) ka se nisan škrbila bilo koga posla čapati, pa ako triba i mrtvoga zakopati...".
Radila je najgrublje poslove, kopala jame, radila na mišalici. Do prije nekoliko godina Mladenka je bila zlarinska grobarica – "Slobodna" je pisala o tome. Prestala je kopati mrtve nekako kad su sin Toni i ona otvorili konobu "Prslika". – Nisam mogla posli sprovoda doć radit na roštilj, nije higijenski – govorila je tada. Uvijek u prolazu zaključimo: o tom razdoblju trebalo bi napisati knjigu...
"... jame kopati, kuće graditi, s pravim ljudima moga si puno toga naučiti, s lopaton u ruci maltu mišati, buže otvarati pa ako triba i jope zatvarati. Ljudi su me počeli ciniti, poštivati i za posle zvati jerbo san svoje rabote znala majstorski završavati."
– Na meni niko nikad nije vidija da san gladna – a bila san. A u radnim štracama iden i dandanas. Ja u novoj robi ne znan hodati. Kad bi se naradila, a bila bi gladna, popila bi jednu pivu i već sam bila pijana.
Nešto je raditi znala, nešto je radila prvi put.
– Zlarin je ima jako dobre meštre. Tome Kranjčev, onda Pule od Goge otac, onda Afier, Kođa, kod nekih sam radila više, kod nekih nisam puno, ali sam puno naučila. Postala sam i ja majstor, ljudi su me počeli ciniti, nisu više slušali priče nego su me počeli zvati za posa i drugačije na mene gledati.
Meso ili ciment?
Kad je krenula u građevinu, tada je već bio rođen njezin sin Toni.
– Njegov je otac doša iz Legije stranaca, bija je lip, prizgodan, ali... posli Legije nije živija normalnim životom. Jednom me udrija zbog maloga i onda je bilo gotovo. Posli šest miseci. Danas opet živi s nama, sad i njega uzgajan. Ne znam... možda sam ga prihvatila jer me nikad nije izda.
Mladenka je učila građevinu i radila do besvijesti, Toni je krenuo u školu. Tri puta ga je, kaže, udrila, jednom kad je na polugodištu izbrisao gumicom jedinicu sa svjedodžbe.
– Tada sam ga isprobivala. Rekla sam mu – da imaš iljadu jedinica priko godine moš doć doma. Ali da padneš godinu – nema šanse. Uči kako god znaš. I on je bija sritno dite, drugi su po brodu plakali šta će mater reći, on bi ima jedinicu a ja bi rekla "pa šta – ispravi!". Učiteljica je jedan put rekla da je mater neozbiljna i da dođe otac. Njima se sviđalo kad bi on reka da će maloga ubiti, pribiti... a do Zlarina bi zaboravija iz čega je ta jedinica.
Onda je radeći drugima Mladenka kupila današnju kuću – odnosno njezin začetak.
– Doli beton, gori ploča, ni žlice ni pijata ni pinjura, al je u toj prostoriji s nama bila i naša mišalica za beton. I jedan jogi za Tonija i mene. I načuljena zahodska školjka u jednom dijelu.
Bilo je – kupiti komad mesa ili vriću cimenta. Za Tonija je mora bit komadić mesa, a meni nije bilo briga. Je li me sluša? Ja na građevini, a on da me ne sluša!!! Je da me je mrzija zbog moje strogosti, ali danas je zahvalan za to.
Uto Mladenki zazvoni telefon, Toni je zove u pomoć.
– Šta, voziš plin? A ne mogu ti ja pomoć, ja san na teraci kod Jordanke, nađi koga, iskrcaj sam.
Dvanaest boca, može i sam, šta je to 12 boca – govori Mladenka.
Orada za kokoš
– Kad je Toni ima pet-šest godina čapa me rat, Orašje, Mostar, svugdi. Došli socijalni radnici da će ga u dom. Samo priko mene mrtve. Osta je s mojom materom. Pa... bila je dobra prema njemu, zato šta je bija muško, ili da se iskupi radi mene. Kad sam se vratila iz rata sve sam radila samo da ga uzgojim i da ja stanem na noge. Radila sam puno. a on, šta sam obećala to je dobio. Prvi mobitel u Zlarinu među dicom. Najbitnije mi je bilo da izraste u poštenog čovika.
Toni je završio srednju Tehničku školu, upisao studij zaštite na radu u Zagrebu. Falilo je novca pa je uz studij i radio, a onda se vratio na Zlarin. Mati je i dalje radila, a on sve više s njom.
– Nije u mene bilo "neću" i "ne volin". Još dok je bija momčić od 15-16 godina pita bi dokle će ostati liti, uvečer, ja bi rekla odi ti i dođi kad te volja, al' ujutro ideš raditi s menon. Ja neman školu za odgoj iz knjige nego iz života. I moj je Toni ispa dobar čovik. Nije moga drugačije.
Oduvijek, Mladenka je imala najvažniji hobi: ribolov. A kad bi išla s rive uhvatit koji obrok za sebe i Tonija moglo bi se reći da to i nije bio samo hobi. Bilo je i prilika kad bi on dobio bar juhu – "a meni ništa".
Postala je vrsna majstorica ribolova s kraja, na tunju, bez štapa. Štap ne može ni zamisliti.
– Di god idem, na Vis, u Komižu, u Dubrovnik, ja tamo lovim s kraja. Na Zlarinu, znala bi baciti špric na zid i dok se suši ja bi odletila baciti tunju. Bila je jedna naša klapa, jedva smo čekali petak da idemo loviti tunjom. Sad se to razvodnilo, ja idem sama po zlarinskoj obali okolo-naokolo. Nije mi problem ni pet kilometara hodati do pozicije. Kad bi me neko tražija kući mater bi rekla – eno ti je u Prsliki. To vam je jedna uvala s vanjske strane pa na jug Zlarina – po njoj smo onda nazvali konobu.
– Jedan put sam toliko ulovila da nisam znala kako ću donit kući. Skinila sam gaće, zavezala nogavice i u njih utrpala ribu, kad već nisam imala ruksak, i kući došla gola, u mudantama. Nikad u životu nisam prodala oradu, ali jesam minjala: orada za kokoš. Kad bi me neko pita oću li u Beč ili lovit na Puntu rata ja bi rekla – Punta rata.
Lopatanje i pečenje
I još pjesma:
"I krenilo je na bolje i uz malo više dobre volje konobu san otvorila, po Hrvatskoj se pročula, da bi i nagrade dobila. U velikom slavlju sina sam oženila, ali, ima jedna želja ka mi se još nije ispunila, da u rukama unuče držim i sve ča je grubo u životu bilo zaboravim."
Konobu su Toni i Mladenka napravili u nastavku te njihove obiteljske kućice na čijem su gradilištu stanovali u sustanarstvu s mišalicom za beton. Prvo su napravili apartman, a onda ispod malo i uspješno ugostiteljstvo, šesnu konobu "Prslika". Toni i mater, svojim rukama.
– Sad kad sam ja majstor u građevini, a Toni zdrav, živ i dobar, nevista još bolja, oni vode konobu. Ja i sad radim po cili dan, a to mi je – ni po muke. Dobro, ne volim bit u "Prsliki" na roštilju, to ne volim. U građevini i na plus 40 mi je odmor. To je moj posa koji volin. U konobi sve vode Toni i Romana, oni misle o svemu, ja o ničemu, samo pomažen, radin to – na roštilju. Dok izdržin. To mene zamara, više volin lopatati cili dan nego peći – a znan ispeći! Samo, to je dosadno. To te ubija.
Nevista Romana je iz Zagreba, a svaka bi je svekrva samo mogla poželiti – fali se Mladenka.
– Nema je nadaleko u pameti i u radu. Šta radi ove godine, ja skidan kapu: i u kužini i svugdi. Ja dopodne u građevini, a popodne na roštilju. Meni treba bar 10 sati sna. Puno spavanja znači mir u glavi. Rano legnem, često sam već u osam u postelji. Posli posla svratim malo do prijateljice Kraljičevice i onda doma u krevet. Branka, Kraljičevica? Prijateljica mi je koja dobro zna moj život, ali ni ona ne zna sve, neke stvari nikom nisam rekla, neke stvari ni sebi više ne spominjem, toliko su bolne.
'Hrvatski uličari'
Ima Mladenka i dva posebna prijatelja, kaže – njezina dva anđela čuvara. Ivicu i Maricu. Reć bi labradori, ali više su pasmine "hrvatski uličar", Marica je Ivici mater.
– Kupila sam im krevet da mogu di leć. Kad je Ivica ima rođendan vodila sam ih u hotel na miješano meso.
I poslije svega – pjesma kaže:
"Svega iman, za ničim ne žalim, ali mi u životu nešto fali, da me neko 'babo' zove pa da srići kraja nima, i da sam u životu napravila – ča bi niki reka – sve kako štima."
A Mladenka kaže: Ja sam danas najbogatija i najsritnija žena na svitu!