Halo! Jordanka, vi ste! Baš mi je drago šta vas čujem... štaaaa!?!? Razgovor za "Slobodnu"! Ajme, ma kakvi, ma kakvi! Ja sam stara (84) i svašta govorim, rekli bi u Šibeniku, bljezgam, ma ni govora, znate da ja to i inače ne volim, evo već me uhvatila trema! Ma kakvi, neću, neću!
- Ali, Marija! I ja sam stara i svašta bljezgam. Pa šta nas briga, nas ćemo dvi bljezgati, nećete ni osjetiti da je to za novine, jamčim da će ispasti lijepo! Molim vas, molim vas, moj je urednik Žaja navalio da to napravimo, a on je poznati piton! A, i bez njega, vaša je priča sigurno zanimljiva svakome - ajte, Marija, nađimo se na kavi ujutro, može utorak?
- Ajme, Jordanka, najrađe bi rekla da neću, a vas dugo poznam i dragi ste mi, predomislite se, molim vas!
Ja da se predomislim!?
I bilo je, bogme, drž' ne daj, ali smo se nas dvi vršnjakinje, ne toliko po kalendaru koliko po drugome, našle.
Da, u utorak.
Dane otac, muž i unuk
Marija Sekso odavno je stanovnica šibenskog Varoša, opjevanog u dokumentarnom Šibenskom amarcordu "Tri pjevača malo jača" Ivana Živkovića Žike. Tri pjevača malo jača, Arsen, Vice i Mišo, obilježili su i Marijin varoški život i ona njihov, premda, Marija potječe s Gorice. Razgovaramo o tome kako je i Gorica bila kvart dobrog sluha i glasa ili, što bi tamošnja stanovnica, učiteljica u miru i stara "kolašica" Katica Štambuk, meni nedavno rekla, "mi imamo urođenu tercu"! Kad bi tko imao dobar sluh, reklo bi se "ima dobru rećinu..."
- Pa je, s Gorice su potekli Lovro Županović, Majda Radić, Miro Belamarić..., ali ja sam rano otišla jer sam se za moga Danu udala već u dvadesetoj.
I Marijin otac zvao se Dane, a ima ona i unuka Danu! Otac, iz težačke obitelji, vrlo je rano uočio njezin smisao za glazbu. Kad je kapitulirala Njemačka, očev rođak, električar, koji je u njemačkom štabu na Šubićevcu popravljao struju, kaže Dani "oni odlaze, eno imaš jedan klavir, kupi Mariji".
- S četrnaest i po godina kupio mi je klavir, ovaj isti koji je danas u mojoj kući. Ćaća je bio ambiciozan, vodio me u glazbenu školu da me poslušaju i tamo su me odmah upisali u četvrti razred. Sve to zahvaljujući ćaći i časnoj Bogumili Topolščak. Stvarno sam napredovala. Sve sam uspila! I završiti srednju glazbenu i udati se za Danu - bio je najlipši u Šibeniku! - i roditi Zorana i Dražena. Zaposlila sam se u Glazbenoj školi, tada se moglo sa srednjom naobrazbom. Dane je gradio političku karijeru, stalno se školovao, ali je shvaćao da sam ja infišana u to svoje, klavir i muziku. Svaka mu čast. Zahvaljujući njemu i mami, jer otac mi je mlad umro, upisala sam Akademiju u Beogradu. U Zagrebu nisu imali izvanredni studij, za Ljubljanu sam morala učiti jezik. Kad je bio prijemni za nas trideset i troje, profesorica je rekla: “Božja šteta što nisi došla prije.“
Pronalaženje talenata
Upisala je 69., a diplomirala 74.
- Imala sam 45 godina i dva sina, a ja gori - doli, gori - doli, svaki vikend. Tada smo na satove putovali mi "subotari", trudnice, vojnici i Dalmatinci. Bila sam u klasi Olge Popov, izvrsne pedagoginje i izvrsnog čovjeka. I ona je uočila moju infišaciju, na kraju nije dala da se vraćam isti dan noćnim vlakom, nego me vodila svojoj kući, postala sam član familije. Ja sam imala tehniku, i talent, ali ona mi je ulila one neophodne finese. Na kraju su me oslobodili plaćanja. Bilo je naporno i nezaboravno i sad se samo pitam - di mi je nestala ta energija...
Ja, gle, i četrdesetak godina poslije samo što ne pipam tu energiju Marije Sekso. A ona meni - da neće razgovarati za "Slobodnu"!!!
Ostala je do mirovine profesorica u Srednjoj glazbenoj školi Ivana Lukačića u Šibeniku, ispočetka bila jedini profesor klavira. Iz današnje perspektive - legendarna profesorica i vrlo, vrlo važna karika u kulturnom i društvenom životu Šibenika, pa je jednom dobila i Nagradu grada. Barem četiri decenija korepetirala je Kolu, putovala s njima po svijetu, a najdraže od svega bilo joj je u školi pronalaziti one osobite učenike - talente.
- Dvadeset i dvoje ih je koji su završili Akademiju i ostali u profesiji. A prvi koji je otišao na Akademiju bio je sadašnji ravnatelj te škole Rudi Vučić. Upravo sada radi dosta mladih, nekad mojih učenika, Jelena Barbaća, kći poznatog klapskog pjevača i glazbenika Ante Barbaće, pa Tina Krnić, Mirjana Erceg, moja unuka Mara, moja kasnija prijateljica pokojna Blanka Panjkota, moja učenica Ines Topić danas je ravnateljica Glazbene škole u Drnišu, i... čekaj, stoj! Uvijek je bolje ne nabrajati jer nekoga ćeš preskočiti. Znam uglavnom gdje su, rado se javljaju, ali - zaustavimo se u nabrajanju.
Dotakli smo zvijezde
Ali, pa valjda ćemo spomenuti Maksima Mrvicu!?
- A Makso, Makso... Moram reći, ipak, nije bio nitko tako jak kao on. Bio je užasan kampanjac, ali je klavir naprosto volio, išlo mu je. Kad bi pretjerao, ja bi fino otišla u "Bate" di mu je radila mama i okefala ga. Iza toga on bi učas savladao ono za što bi nekome trebalo mjesec dana. Akademiju je upisao 93. Prije toga išli smo da ga poslušaju prof. Krpan i drugi profesori koji su odmah rekli da će ga primiti. A nije imao pojma o solfeggiu, kampanjac jedan! Kad je diplomirao, ko luda sam letila u Zagreb na diplomski koncert koji su njemu, kao ekstra klasi, napravili u Glazbenom zavodu. Sjećam se, profesorica Bašić je rekla: Bog mu je sve dao - i talent, i sugestivnost, i pojavu, sve! Sjećam se i kako smo usred rata išli na državna natjecanja, čisto da vidimo di smo. Noću, pod granatama, ludi oboje... Kad je odsvirao, žiri je ustao na noge, nastao je metež, svi pitaju - koji je ovo mali!?! A ja sam šapnula Maksi: Muči, dotakli smo zvijezde!
Što se na koncu i dogodilo.
- Uvijek smo ostali u vezi, on je pun topline... Ali ja ne volim taj njegov crossover, ja volim čistu klasiku. On to zna, ali podnosi. Imao je koncert na Tvrđavi sv. Mihovila, on, bubanj, tri violine... a ja čujem samo taj bubanj pa me uhvati neka alergija, taj bubanj te motivira da bi se tuka', a ne da te uhvati neko blaženstvo i spokoj... to je meni agresivno! To jest vještina, ali šta je s talentom? Sad će neki reći da svašta govorim i da šta ona to filozofira i da sam izvan suvremenog kolosijeka..., e, u tome je čar i sloboda starosti: govoriš šta misliš i šta te volja pa neka te uzimaju kako hoće!
Svirka s Milutinom
Iako je u mirovini, Marija Sekso prati mlade naraštaje pijanista, s nekima povremeno i radi, neke posluša i savjetuje roditelje što da rade.
- Sad je na pomolu nova potencijalna zvijezda, to je mali Tedi Trkulja. Ima izuzetnu vještinu i strahovitu volju. Napreduje upravo munjevito premda se upisao malo kasnije. Savjetovala sam mami da ga dadu Mirjani Erceg u šibenskoj školi. Potom su našli i ruske profesore u Splitu, Olga Cinkobuljeva jako je zadovoljna s njim, čuli su ga i u Zagrebu na Akademiji. Ja bih ga već sad upisala, da ne gubi vrijeme. Ima sjajnu tehniku, sad mu treba razvijati emocije. Nije sve u "škaljanju", to je vještina, tehnika. Sve je u emocijama, razumijevanju sadržaja - i tehnici. Za to treba imati dobre pedagoge.
Među onih dvadest i dvoje Marijinih učenika koji su upisali akademije i ostali u profesiji još je jedan "kapitalac" - orguljaš Pavao Mašić, dobitnik cijele zbirke Porina, glazbenik koji muzicira i radi po cijelom svijetu:
- Pave je bio i ostao sjajan, i on je izvan svih kategorija! Samo, on mi je odmah rekao, profesorice, ja neću na klavir, mene zanimaju orgulje. I on je danas zaista umjetnik svjetskoga glasa...
- I na kraju, Marija, tri pjevača malo jača? Vice, Arsen, Mišo...
- Svi oni, i drugi, ali iz različitih generacija poznatih pjevača, izvorno su iz Varoša, a ja sam se u Varoš udala s Gorice. Družila sam se s Arsenovim bratom Milutinom Dedićem, njega ste isto gledali u Šibenskom amarcordu. Svi smo bili angažirani oko glazbe, Milutin je nešto svirao violončelo. Rekao bi: "Kad bi ja greba, Marija bi me pratila." S njim nisam bila bliska kao s Arsenom. Arsen, profesor violine Vinko Fabris, ja i još neki...bili smo škvadra. Bili smo instrumentalisti, pratili se, često picavali harmoniju, lutali Goricom, rugali se svemu i svačemu. I ja sam takva narav, podrugljiva, moj je sin Dražen na mene, a moj Zoran je na oca Danu, ozbiljniji.
'Bi li vi sira sa moga?'
A Arsen, Arsen je bio baš vražji! Drag i ciničan, koji put otrovan. Odlazili smo u Drniš, tamo je bila prijateljska muzička škola, putovali vlakom, kamionom, nastupali na produkcijama. Bila jednom s nama jedna profesorica, završila konzervatorij u Italiji, na Svetoj Ceciliji, ali bila je mrtvo puvalo. Pita nju Arsen: "Bi li vi sira samoga ili sa moga?" Ona učtivo kaže - na, hvala. Nije ga, vraga, ni razumila. Baš je bio spadalo! Vice je bio puno ozbiljniji, on je, ovako, bio preženca. Mišu ne poznam osobno. Amarcord, ja sam to živila. I sa mnogima koji nisu obuhvaćeni tim filmom, s Nevenom Belamarićem, bio je puno drag, visoko obrazovan, on me je kao korepetitora uputio u neke važne stvari. Pa sjajna Branka Sekulić. Pa cila ta pjevačka obitelj Belamarić, ćaća Frane i mater Senka, bili su "kolaši", dica školovani glazbenici.
Svi su sad pokojni. I Gorica je prazna. I Varoš je drugi.
- Volim ljude, ali se povlačim, šta ću im? U koroni, svaki sam dan bila vanka. Jako fali Kazališna kafana! Pa ne mogu ja stati u kući cili dan! Umrla bi da ne izađem. U spizu, na kavu, s mojom kujicom Viki.
Onda još neko vrijeme zanesene pričom zajedno mrzimo starost (Marija: Kad naiđem da piše "glumica dočekala lipu starost", to me malo smiri, ali samo dok čitam, ha-ha-ha...).
- Ja i dalje ne dam na se, brinem o sebi, sve sama radim. U kojoj sam godini? Nećete valjda i to napisati!?
- Ma kakvi! Šta ko mora znati. Ustvari... već jesam.
- Ha-ha-ha-ha... pa neka, nek se zna! A i vi ste, Jordanka, isto peri-deri...