StoryEditorOCM
KolumneDrniški amarcord

Znaš, on ti je pjesnik

15. svibnja 2018. - 11:40

Mislim da ćete se složit s menom kako je proliće jedno prekrasno godišnje doba. Nas je ka dicu u školi učilo da ima četri godišnja doba. Uvik bi počeli s prolićom, pa onda lito, jesen, zima. Sićan se da su nam govorili o snigu u zimi, pa bijele koke s neba pale pa su vrata zatrpale, to ka pahuljice. Međutim tog sniga uglavnom nije bilo ili bi pada po Promini i Svilaji. To je dovelo do toga da se izgubila vjerodostojnost našeg školstva jer su nam krivo govorili. Onda baš nisu ni govorili o bilom Božiću, govore sad, ali jopet nije bili jer sniga nema pa nema.

Lito je uvik bilo vrućo, i onda i sad. Jedino mi nije bilo jasno ono o litnjim radostima. Meni je jedina radost liti bila šta nisan iša u školu. O vodenim radostima ništa jer nisan nigdi ni iša, nit je ćaći bilo do toga. Jesen je bila već zanimljivija. Svi bi počeli govoriti o grožđu, vinu, svi bi išli u trganje, ko ima trga bi svoje, ko nema pomoga bi komšiji. Sićan se pismice di se spominje kako je bilo puno voća, grožđa crna, grožđa bijela, jabuka, krušaka. Ove lijepe darove jesen nam je dala, draga naša jeseni velika ti hvala. Ja nisam ima vinograd ni voćnjak, pa sam zapamtijo kako "oblaci tmasti vuku se po nebu". Onda su mi i moji prijatelji govorili, ti si infišan, od tebe ništa, siguro ćeš bit pjesnik kad si taki. Ni mojoj staroj nije bilo baš svejedno. Zato se i naljutila kad sam umisto letričarskog zanata oša u gimnaziju. E, dite moje! Neš nikad tako sa školom doć do svog kruva. Ko se knjigon puno usrićijo?!


Najlipši cvitići


Zato san ostavijo za kraj proliće. Ono je stvarno najlipše. Nakon zime, poneke pahuljice, vitrova, nakon unutarnjih zebnji i strahova, lagano dođe vrime kad sunce postane jače, kad nebeski azur sve češće oplemenjuje obzor, a u sumrak, kad gledaš s Polja, na tom azuru ocrtavaju se poznati obrisi kanjona, Gradine, čempresa, kampanela Svetog Ante. Bude čovik sritan u proliće dok sluša cvrkut tica, ma kako banalno zvučalo kad se o tome govori. Dođu i lastavice i svojim dinamičnim i nepredvidivim letom unose živost u prirodu. Ono šta je najlipše u proliće, to su krošnje voćaka. Kao da obuku svoje najlipše oprave, šarene, cvjetne, mirisave. U svakom od tih cvjetova, znaš, nastat će život. Onda te krošnje pomalo postaju zelene, plodovi nanubre životom. Kao da se kroz sva ta doba, u skromnijoj verziji, reproducira čitav život ljudski. Od nastanka u proljeće do nestanka u zimi.

Uvik s prolića počinju i neke lipe dražesne stvari, počinju raznorazne proslave, sveci, pričesti. Ove nedilje, šestoga u misecu, bila je Sveta Pričest dičice trećih razreda u Drnišu. Divno je bilo gledati tu dičicu u biloj robi, ko najlipše cvitiće šta ih život more dati. S radošću su i oni ušli u krug ljudi koji će se svojski truditi, idući Kristovim tragom, donoseći mir i dobro. Nakon obreda ispunile su se kuće veseljem, pismom, pršutićima, janjčićima. Pravi izazovi života dođu tek puno kasnije.


Modna dvojba


Mene, šta iđem stariji, sve više muči jedno, rekli bi neki, modno pitanje ili dvojba. Kolko je samo lakše ženama šta se tiče oblačenja i mode. Šta god obukle da obukle, sve im sliči. More kratko, dugo, sridnje, mogu ić isparanih gaća, mogu ić naprid maćanih gaća, straga izbiljenih, mogu imat tisne gaće, male kotuliće, postole svake vrste. Onda novinari reču šta je đir u svitu, i za par dana ti to vidiš i kod nas. A muški, koš bit pristojan, to ti je odijelo s kolarinom i stoji ki uniforma. Ako zeru toniraš kosu, odma znaš šta će ti reć, ako malo ošareniš garderobu, jopet znaš šta će ti reć. Ako nosiš malo veći tak od postola, kažu liči komplekse. Pa kako ćeš ti tako u Evropu?! Onda se sitin jopet mladosti. Važno je oko sebe stvorit malo, kako se to hrvatski reče, imidž pjesnika, pa te onda malo ko ozbiljno obadava. Moreš obući šta oš. Svi će reć, ma pusti jadnog čovika, znaš, on ti je pjesnik!

20. studeni 2024 04:55