Lića je bio šampijon

Pisa san do sada o svemu i svačemu i nema majci čega se nisan dotaka. Ima neki stvari šta ih se više ne dotaknem, ali to već nije za ovaj naš divan. Jopet se nađe neki događaj, nešto šta me takne u živac pa se isponove moran javit i koju reć. Ispada da se ponavljan, ali nije, doveden san da moran reć il puknit.

 

Bilo mi je drago čitat u par navrata o tomen kako u Šibeniku ima svjetsko prvenstvo u trki karića na balinjere kućne izrade. Sada ni balinjere nisu više balinjere i nemaju baline, nega su to kuglični ležajevi šta u sebi imaju kuglice. Svitu se to dopalo, to je baš baza. Ako ništa drugo, niko u svitu nema tako prvenstvo. Čujo san da je bilo lipo, čak su se zatvarale i ulice da bi se trka održala. Svi se razveselili, lipo se častili, a pobjednik je osvojio biciklu. Sad dođe ono šta me baci u afan. Mi smo u Drnišu isto imali prvenstvo u karićin, ali se mogu pofaliti da je naše prvenstvo održavano u uvjetima represije ondašnje milicije, potajno, zbog palica i ostalih odgojnih sredstava. Tako da se zna.

Mi bi išli etapno, od Svetog Roka do Siništa, niza Škaričinu stranu, pa niz Kevića stranu. Balinjere bi se čule ko zna doklen. Ondašnji navijači, sadašnji fanovi, nosili bi kariće uzbrdo, nazad do startnog mista i tako sve dok se ne bi štufali ili dok nas ne bi zagonali. Nekad bi pobijedijo jedan, nekad drugi, dok se nije pojavijo šampijon nad šampijonima, Milenko Barišić Lića, graditelj i vlasnik najboljeg karića šta si ga moga zamislit. Ima je četri kola gumena i volan od Fapa. Letijo je ki metak, a nisi ga moga čut, osim ako bi vika da se sklonimo. To je bila prava formula jedan. Morete li zamisliti đir od Guvna do u Drniš. Ma ko to more platit ?! Lića je plaća svojin postolin jer je njima kočijo kad bi se zaletijo svin šuton. Ovaj šibenski pobjednik ne bi stiga ni vidit Lićinog bolida kakav je bijo. Jedini nan je problem šta je bijo u pogrešnom vrimenu.
Bilo bi lipo sada imat ligu sa prvenstvon karića pa nek ovi s televizora imaju šta slikavat. To me navelo na još nešto.

 

Davno san jedne godine pisa o pikući. To je isto jedna lipa igra šta su je igrala samo sirotinjska dica. Uzme se štap od metle, otkine se i jedan manji štapić. Taj veliki je koza, manji je polakriž. S kozon se iz buže u zemlji baca polakriž, pa se onda gađa koza, pa se prave punti i sve tako redom. Moga si tako igrat cili dan. Zašto ne bi imali prvenstvo u pikući, najprvo u svojin mistin, pa onda u ciloj Županiji ? Ko brani turističkin zajednicama to organizirat ?! Ma niko. Evo in mukte ideja iz Šibenskog lista od jednog starog čovika. Pa zamislite takmičenje u gađanju iz praće, ne u vrepca neg u metu.

Zamislite takmičenje u balarini, ali da takmičarke nisu mlađe od pedeset godina. Imali smo i takmičenje u bacanju ploča s kojin smo rušili kamene ćulke. Igralo se i poklape na karte. Ženske su bile žveltije i one bi igrale na laštik. Eto, u dvi minute oklen doklen mene odvedoše karići iz Šibenika. Ko bi sad branijo imat cilu olimpijadu ovi stari sirotinjski sportova? Kad je jedan moj prika vidijo o čemu pišen, odma je doda da ima li koje takmičenje u bevandama, da je on tu ki Mesi u nogometu i da bi siguro satrali Šibenčane. Kad vako čovik vidi neke sportove, ala skvoš ili kriket, onda tek shvati kolko smo mi naprid. Meni je najsmišnije gledat amerikanske filmove di igraju bezbol. Cili stadijon u transu, a ja nikako svatit zašto, ko dobija i kako se broju punti. Sad san u fazi da se ni ne trudin naučit. Jedino me zabrinjava jedan savjet od doktura. Kaže, kad me vidijo i popiza, da bi se ja moga počet bavit sporton. Ma kojin sporton, dokture, vako star ? More, počni se bavit priskakivanjem, za početak, obroka. I puče od smija. Šta je najgore, zna san da je u pravu!