Kad god počne bura u jedanajston misecu i počnu se tuć prasad, ja se nađen u problemu. Ne smin puno toga ist, smeta ovo, smeta ono, išta ćeš, sidi pa plači. Normalni ljudi nabavljaju pršute i pancete, sve za sušit. Ja ne smin puno ist, a šta je je, to je meni kad san sada u penziji i priskupo. Onda mi dobro dođu ka alibi oni članci naših nutricjonista kako triba ist voća i povrća. Kako zaboravit one materine iskrice od prasetine šta bi frigala kad se udi prase i još uz to kisele kapulice šta je ona kiselila i prvu otvarala baš za tu prigodu. Kako bi se svi nacipali, to je divota jedna. Onda je mater i meni tolerirala dikoju bevandu.
Idi šta ti je gušt!
Meni sad iđu malo na živce ovi "stručnjaci" šta stalno govore oklen je praseće meso. I prvo su ljudi dovozili kezmiće osvaklen i onda ih se tendilo ode. Sad niko neće da drži prasad. Ja san ka gimnazijalac kroz Drniš nosijo svaki dan tri važa spirina, sve za prasad. Iskreneš mu u kopanju, promišaš malo mekinja i zrno dva kuruza i on sritan ki prase.
Pršut se svejedno jede kad se mora, a ne svaki dan. Kad su fešte u kući, krštenja, pričesti, krizme, vinčanja i ne daj Bože zla, za sedmine. Kad je ko običnin danom uze pladanj pršuta i pojio ?
Meni je krivo šta je sve manje kupusa šta se kiseli kući u kacama. To je divota kad lipo dozori i žuti se ki cekin. Rasol se rasteže ki želatina. Uvik san volijo popit zeru rasola i u pravu su oni šta reču da liči mamurluk. Ja van to mogu posvidočit iz prve ruke. Uz prasad brzo će i đir od tuka. Moja mater ih je smatrala najglupljim životinjama. Kako je sama govorila: Baš je pametan ko in je da ime tuka kad su nako blesave. Ne smin ode spominjat kako je komentirala naziv za pice. Sasula je drvlje i kamenje na jadne Taljance, a oni ni krivi ni dužni. I kad sve vidiš one naše nutricjoniste i naš rezon o spizi, o pršutu, kupusu, ribi, vinima, reć bi da smo mi jedna od gastronomski od najosvještenijih nacija. Sve znamo, o svemu imamo svoj sud. Ja se ne volin držat struke.
Meni je glavna ideja vodilja vlastiti gušt. Kad san ja operira žuć, pitan ja jednog starog doktora u Splitu, da šta smiden ist. On meni lipo reče: Sve šta ti je gušt ! Ako ti šta zasmeta, to skini s jelovnika. Od svih gušta šta su ti priostali barenko taj glavni, spizu, uvažavaj i guštaj. Reče mudri doktor: Pa ni oni šta su pazili na sve nisu živili dvista godina. E, doture moj, spasitelju moj!
Milina od Iskona
Kako san ja, metimo reć, puno kulturan čovik, a taki je i Grad di živen, ne mogu a da ne spomenem jednu lipu stvar šta se odigrala 24. ovoga miseca. Radio Drniš je proslavlja četrdeset pet godina od osnivanja. Zato se održa u novoj velikoj dvorani koncert Klape Iskon, a karte su bile rasprodate puno prije. Ono šta je najlipše u svemu, sav prihod je iša Planinarskom društvu Promina iz Drniša za obnovu staza i putokaza šta su izgorili litos u katastrofalnom požaru.
Tako se skupilo priko osamnaest iljada kuna. Nije tu bilo puno govora. Sve je bilo moderno. Snimljeni su filmovi, neki i sa dronovima, a osnivači Radija su podsitili kako je to nekad bilo. Može svit dikod i grintat na radio, ali sad je Drniš pokaza da je radio uša njima pod kožu i da su š njin. Uvik će narod podržati ono šta je napredno, pametno, za dobro ljudi, za dobro Grada.
Klapa je pivala da je to milina. Skoro da san i ja poče skakat i pivat. Cila sala piva, vaćaju te gricule, svi smo ka jedno tilo. Ovi momci iz klape, sve prvoligaši u svon poslu, ostali su iznenađeni samom režijom programa, salom, reakcijom svita. Tu uru i po ja san se ćutijo ka građanin svita. Bijo san ponosan šta niko sa strane nije triba doć i reć Radiju da napravi ovu plemenitu akciju. Oni odavno, skupa s planinarima, znaju kako je dobro činiti dobro. I tako čine svaki dan!