Kad san jedne davne zgode spominja kako je tehnika tolko išla naprid da moreš lipo sad snimat svoje ovce u gaju i isti tren slat to u Ameriku sestri da gleda, ko je to moga nekad zamislit. Tako je u svemu.
Imaš u svitu vlakove šta iđu priko trista kilometara na sat, imaš aute na struju, imaš avijone i helikoptere da ti mozak stane. Jedino bi volijo vidit te vlakove kolko bi mogli proć uz Moseć pa onda nizbrdo do Splita. Siguro ne bi trista na sat. Jedan je moj pita za aute na struju da pune li ga oni sićon ili kako drugo. Vrhunac tehnike je kad ja štogod napišen i izađe to na našon internetu, odma me popodne zove prijatelj iz Njemačke i kaže kako je bilo lipo čitat. Njemu je još drago da more vidit na internetu i moj lik i djelo.
Vidili ste da neko vrime ne spominjen prognozu. Vrime je isto došlo u škvaru i već dugo je pravo lipo, ujutru malo ladnjikavo, bude magle i rose, a po danu divota. Meni je svedno je li to bablje ili cursko lito, važno je da ima sunca i da je zrak čist, pun mirisa šume šta se lagano počela oporavljat od litnje kataklizme. Naprosto je nemoguće ne spomenuti boje jeseni, boje i mirise. Meni je kuća uz rub kanjona Čikole. To je predivna situacija kad čitav život živiš tamo di si i rođen. Tu znaš svaki kamen, svaku biljku, znaš kako huči Čikola, znaš kako klikće galeb nad klisurama. S prostora vidim strane kanjona, poput čarobnih plahta raspuštene krošnje hrastića i vitkih čempresa sa tako nježnim bojama da čoviku zastane dah. Sada je tu i nova šetnica, stara mlinica preuređena u Muzej. Naši stari teško bi to poznali. Možda ih jedino ne bi zavarala staza kojom su nekada davno natovareni magarčići nosili žito u mlinicu.
U nedilju san bijo na jednom sasvim drugom mistu. Bijo san na Promini kod Planinarskog doma. Naše vridno Planinarsko društvo imalo je 79. rođendan, i kako to i priliči, proslavljen je kako dolikuje jednom vitalnom starcu. Bilo je dosta svita, bilo je i gosta iz desetak planinarskih društava, bilo je stari ljudi, bilo je dice, bilo je dama i gospode. Najvažnije, sve je prštalo od smija, veselja, igre dičice i laveža ponekog pasa. Gori se penjalo kako i kažu pravila, iz tri pravca, različita po težini.
Poslin odmora kod Doma i toplog čaja, jedna grupa je ošla na sam vrh, Čavinovku. Bilo je među njima i dičice mlađe od pet godina šta su sve to uredno prohodala i svladala. Organiziran je i mali zip lajn za dicu i ponekog odraslog. Kruna fešte bijo je gra s kobasicon i panceton. Kako je lipo miriša dok je kuva, ma meni je voda išla i na falše zube. Doša je sve pozdravit i gradonačelnik, bez kolarine, u sasvim kežuel izdanju. Bilo je tu i gemišta i pive, ali sve s mirom, a bilo je i pašta i baškotina.
Ja moran sinjat jednu mladu ekipu iz Splita šta su došli prvi put na Prominu, tri doktura i jedan magistar znanosti sa familjan. Mladi ljudi, a imaju i dičicu, nisu mogli virovat kako je lipo. Onda san in ja reka neka budu glasnogovornici te lipote u Splitu. Najvažnije je da su in se dica isprve zaljubila u krajobraz, u panoramu otvorenu sve do Kornata.
Dok su išli prema Domu, fino markiranom stazom, prolazili su dijelovima koji su stradali u velikon požaru. Tu se ne more ono ufino govorit o opožarenoj površini, to je jednostavno strava. Crna ogoljena debla, okljaštrene grane i zemlja iz koje tek stidljivo izbija poneka travka poslije velikih kiša. Ostali su ljudi iznenađeni razmjerima katastrofe i nad svima je visijo veliki upitnik: Kako to barem približno sanirati? Kad su došli blizu Doma, tu je već bilo sve sačuvano i tu im je laknulo. Meni je bilo, ka staron čoviku i pravon Drnišancu, najdraže čut dicu kad su rekla: Tata, kad ćemo opet doći, ode nam je baš lipo?! Pa kako čovik ne bi zaplaka od gušta!