Kad čovik šta se razumi u to pa piše, metimo reć, roman, onda mu nije problem napisati šta god more ižinjat. More on sastavit nešto osnovno, kao on i ona se volu, ali nježin ćaća ili mater njoj ne daju za nj. More bit da je on neškolovan, da je sirotinja, ili ko zna šta. Onda ti pisac moj nastavi di su živili, kako su živili, s kin su živili, u kon mistu, u koje vrime jer je i to bitno. Kad je nekakva okupacija, a u nas ih je uvik bilo, onda nije svedno ljubovat ki u normalno vrime.
Ako je ta ljubav i priča bila davno, onda znaš da nije bilo ni mobitela ni SMS-ova, nega samo lipa ukrasna pisma s pečatom straga i s kap kolonje. Zna si da mladu ne more ni satrat auto, jedino je mogla ispast iz đandinere ili je slučajno prokinit konj kopiton. Još bi ja moga nabrajat tizi priča iz romana, ali u mon ne bi bilo nesritni ljubavi. Moji bi se volili svin šuton i imali bi puno dice, a kraj bi bijo ki u onin starin bajkama: I poslin su živili dugo, sritno i veselo, a i sad su živi ako nisu umrli.
E, to s romanima smo prošli, a s pismicama se nikad nisan bavijo. Od toga me odbijo onaj mjuzikl Ples na kiši. Iđu cura i momak ulicon, najedanput iz čista mira on njoj počne pivat. Da san ja tako mojoj piva dok smo ljubovali, ništa ne bi bilo od nas. Mislila bi da san maka sto posto. Kako ja ipak pišen običnije, o ovon Drnišu sada i onon nekada, dokle se ja sićan, a to je zeru jače od pedeset godina, problem je šta je u tom vrimenu toliko promjena da običan čovik ka ja i većina vas to ne moremo pratit.
Ovaj turizam priuzejo je sve. Sva spiza se prilagođava turistima, sva događanja, prestave, običaji, sve to služi turistin, i ispada onda da cilu godinu mi nešto radimo i ižinjavamo zarad njizi, a da ono zeru od života šta ostavimo za se i za svoje skoro pa da i nemamo. Ti si prije zna da sezone nema dok ne završi škola i ona traje dok ne počne škola. Sad imaš zimski turizam šta se skijaju i grudaju i iđu za tin ko zna oklen doklen po Evropi. Pa onda imaš kongresni turizam, pa vjerski, pa zdravstveni, pa sportski i moga bi vako nabrajat cili dan.
Kad san ja bijo školarac, onda nisan ni zna šta je to turizam. Ja san i onda zna da je Čikola prekrasna rijeka, da je nježin kanjon biser lipote, ja san i onda zna da je Promina melem za dušu i oči, za život. Ja san i onda zna da je Meštrović veliki kipar i da je Roški slap najsjajniji dragulj u Krkinoj riznici. Nisu mi zato tribale turističke zajednice ili agencije. Ja san to zna i sam, a reka mi je to i ćaća. Samo šta mi onda nismo imali ono šta se sada zove Drniško kulturno lito. Nekako smo se sada navikli na puste prestave, pivanja zborova, pivanja klapa, dramske prestave uvik za 2-3 glumca jer su one najcinje, a pomalo se navikavamo i na kino prestave u novoj dvorani. Sve te prestave, to su one šta iđu od mista do mista i obađu cilu Hrvacku. Prestave u Slapu su isto lipe, ali more li svak auton u Slap?! Šta je sve u tom kulturnom litu baš učisto drniško?
Nekada nisi ni ima kulturno lito. Ima si kino prestave u litnjon kinu. Sićan se oni sivi drveni banaka s crnim brojevima di sidiš i penjanja na krov kina oklen smo gledali mukte. Znalo je bit i takmičenja za prvi glas Drniša. Oni najlipši dilovi lita šta ih se sićan to su nedilje. Tada dućani nisu radili nediljon, nega samo jedan dežurni za kupit kruv. Poljanom bi šetali ondašnji Drnišani, lipo obučeni, s bilin košuljan i kolarinan. Znali bi stat uz Šupukovu kuću di je apoteka i lagano zapivat. Bilo je tu vrsnih pivača i svirača. Sićan se majstora gitare Frane Mrčele, Jole Škarice, pa violine Trpimira Pavelića. To su bila istinska Drniška ljeta za Drnišane. Nismo obadavali turizam. Važno nan je bilo bit Drnišanac i živit za Drniš.