Nije baš tako ni loše imat dosta godina. Najprvo, svak voli ostarit i to je glavno, to je od Boga dato. Drugo, kad si star, sve manje te oni mladi obadaju i ti sve mirniji. Na kraju, ispostavi se da se puno toga sićaš, i šta valja i šta ne valja. A ja se sićan dosta toga.
Znadu meni pasti na pamet baš čudne misli. Kako bi bilo lipo da san rođen ka sin kakva grofa ili barenko bankara pa da me nizašto nije bilo briga. Kako bi letali oko mene. Ima bi i svoje guvernante, zna bi i francuski i latinski, po teke bi svira Šopena, a igra bi kriket ili polo. Umira bi od dosade.
Moj bi život opisiva obiteljski biograf, a ćaća bi me sprema priuzet obiteljski posa u ruke. Šta to meni vridi infišavat kad se sitin da onda ne bi bijo u Drnišu, da ne bi šeta po Promini i Moseću, da ne bi resta uz mater šta je spremala najlipše fritule na svitu, i to je sve radila sama, bez služavke.
Ono šta mi najviše fali iz ditinjstva, to je šta se nikad moji nisu slikavali osim za ličnu kartu. Pari da nismo ni postojali. Ima jedna bračna slika ćaće i matere s nacrtanin cvićon u kosi, samo šta je njegova slika starija od nježine par godina.. Kad se slike spoje, zna ispast lipo.
Tek kad san ja poša u gimnaziju, nabavijo san aparat, ali to san van već pripovida. Ni tin slikan nisan moga dobro predočit svojevrsnu poetiku sirotinjske kuće. Srića da san, kako san odma reka, dovoljno star pa se dobro sićan.
Kad sada čitan o osmon martu, o Danu žena, odma se sitin i babe Ane s Miljevaca i moje matere. O kakvoj je ona emancipaciji mogla govoriti u kući od četrdeset osan kvadrata, šestero dice, osan kokošiju, jednog kezmeta i stotinjak trsa verzina u vrtlu. Ćaća naki kakvi je, dobar čovik, ali bez škole i bez novaca, ode s ljudima na po litre i na balote, a ti stara drži kuću.
Nije on nikad baš beštima, niti bi je ikad udarijo. Kad bi mu ko slučajno i spomenijo Dan žena, on bi se zacenijo od smija. Ma koji osmi mart, koje darivanje? Od čeg?
S praznin takujinom ne moreš ništa. Zato se stara trudila barenko nas malo oplemenit. Sestre su bile starije pa bi one skupile zeru munitve i štogod kupile materi. To nikad nije bijo problem. Kupile bi joj novi šudar jer nije onda bijo red da pristojna žena iđe gologlava vanka. Našla bi se tu i bočica nježine jedine kozmetike, čičkova ili orasova ulja šta bi kupile rifužo u malu bočicu iz menzure kod Mladene Nakić u parfumeriji. To ulje mater bi mazala kad bi išla u doktura. Nabrali bi joj i cvića, najčešće ljubice, dikoji zumbul i to je to.
Šudar je bijo sa dezenon da se razlikuje od čisto bile seljačke okruge. Kad bi se ko i usudijo šta progovorit mojoj materi i nježinin prijateljicama o teškon socijalnon položaju žene, one bi se odma naljutile. Pa naravno da mi je čovik dobar, poštiva me, ne tuče me, donosi plaću u kuću i kruvon me rani. Ako se dikod i napije, šta ima veze. Ta muško je, iđe s drugin ljudin, mora popit. A jesi li ti majko dikod š njin izešla ? Ma šta je tebi, šta pitaš ? Nisu se onda žene baš puno mišale među muške.
Zato, nastavila bi stara, nije se niko ni rastavlja. Kako joj čitanje, ni njoj ni prijateljican, nije baš išlo od ruke, ona nije ni znala za Rozu Luksemburg, za Klaru Cetkin i za sve one druge žene iz biloga svita. Dok je mater bila mlađa, išla je više puta u Rijeku di mi je bila sestra u bolnici na Kantridi i to je sve.
Kako bi ko od nas dice završijo školu, stara bi bila sritna. Eto meni moje nove godine, eto meni osmog marta. Ona nikad nije od ćaće čula romantičnu ljubavnu poruku, nije čula tihi šapat "Volim Te". Njen svit je bijo nježin Niko i nježina dica. U tom mikro svemiru kretala se sva nježina srića.
Zato joj ne zamirin šta nije znala šta je to emancipacija, ni ko je to Klara Cetkin. Osmog marta sitin se onih prvih ljubičica iz kanjona, i sitin se one prve bočice s čičkovin uljon šta su je sestre lipo zamotale, a ja ka dite, darova materi. Ona je bila prisritna. Poljubila me i rekla: Fala Ti, dušo materina!
Svaka priča o emancipaciji žena mora početi s pričom o našim starima. Oni su se emancipirali kroz ljubav šta su je prosipali neštedimice svuda oko nas.