Ko je reka da Šibenčani ne sortiraju otpad? Evo, pola je u kontejneru, a pola vanka kontejnera! – dobacio nam je u prolazu prolaznik dok smo u rano jutro žurili da ne zakasnimo na zborno misto šibenskog "Odreda za čistoću", u stare prostorije "Čistoće", u Ulici Nikole Tesle. Odatle svako jutro, oko sedam sat, kreću na sve strane grada djelatnice šibenskog "Zelenog grada" – jel' da ovo lipše zvuči nego da grezo, šibenski rečemo, škovacinke? – "naoružane" metlama, domestosom, kantama s vodom, u svojim kolicima.
Eto, bar im se ode ne triba borit za rodnu ravnopravnost, skoro su sve žene. "Da je valjalo, ka da bi nas dopalo!" – smije se jedna od njih. Otkad do kad traje radno vrime?
– Od sedam do dva! I tako svaki dan. Subotom od sedam do podne! I tako 26 godine – veli nam Agneza iz Stankovaca koja je prije toga radila u benkovačkoj "Jugoplastici". A onda se zaratilo, pa odnija vrag i Jugu i "Jugoplastiku"... A Agnezu su vjetrovi rata prebacili na novo radno misto...
Uvik šporko
– Je li nam teško? Eto, ja iman svaki dan prić i obać devet stotina skala. Devetsto i deset! Da je samo to, bilo pi puno. I dosta! – veli nam jedna od Agnezinih kolegica, koja je također zadužena za svoj rajon u staroj gradskoj jezgri.
– I to samo u jednom pravcu. Dok u jednom pometeš, u drugom se već išporka.
– Svašta ti se nama zgodi – govore nam žene. – Mislite da je lako gurat karijolu? Eto, jedanput je jednu od nas udarija kamion. Nije ženu, nega karijolu. I vozač kamiona uteka, došla policija i kaže – Ajde, puši!
I morala ja puvat, da se vidi iman li alkohola! – čujemo priču.
– A ovi kamiondžija, ništa?
– A, ništa, kad je uteka navrime! – smiju se.
A meni napamet pada pitat ih, s obzirom na to da ih je većina u godinama, pa pamte i ona vrimena – Je li prije bilo bolje nego sad? Kad je bilo više smeća, u Jugi ili Hrvatskoj? Koji je sustav bija šporkiji – oni, socijalistički, ili ovi kapitalistički?
– Isto je. Kad su ljudi isti, i onda i sad – dobijan odgovor.
Gadno kad poskupi
– Svi govore o tom recikliranju, ka to je moderno, napredno... Je ti vrag! Prije se više recikliralo nega danas! Nisu se najlon kese itale, ima ih svugdi na svakom kantunu, nego su se prale, i koristile po sto puta. A ne ka danas, uzmi pa baci. U plastične jogurte i važe od biža, konzerve, sadilo se cviće. Pa, kad bi kupija prašak, onda bi se one vriće od Faksa i Ave raskrojile, pa bi od njih ima kanavaču. I dobre su bile, trajale su, a ne ka ove danas iz Kine. Nit' valjaju, nit' duraju... – raspričali se mi s gospođama na zbornome mistu. Kad je gore, zimi ili liti? Ne valja nikako! Jedne govore zimi, kad ruke zebu, a druge liti, kad je više posla, i vrućine. A gadno je i kad poskupi, a? Je. Onda suju nas i direktora!
– Ima jedna šta stalno proliva pišaku po ulici. I onda veli da to čini za dešpet direktoru. Ma, ne dešpetiš ti njemu, nego meni. Ki da će on to prat. Neće, nego ja! Al', ona svejedno viče, da odnija vrag i nas i njega! Ima toga ohoho. Ma, da je vama znat čega se mi ode sve nagledamo i naslušamo...
Uto jedna od kolegica stiže s informacijom da je umra Šaban Šaulić...
– Jeste li čule? – pita, a druge je ispravljaju – Nije umra, nega poginija!
– A prošle je godine slavija 50 godina karijere...
– Čekaj, je li to onaj šta mu je žena bila Zorica Brunclik? – sad se i ja sićan gradiva iz bivše JNA.
– A to mu je prva žena bila! Rastavili su se oni. A ima ona i ćer, isto je pivačica! Je, je. "Dođi da ostarimo zajedno". Ostarili smo mi i bez njega, i sami...
Svakakvih arganja
Uto stiže i poslovođa Boris Šeneta, ali on s pismom Gorana Bare, "Vrijeme je da se krene" svak za svojim poslom, za svojim rejonom, ulicom i kvartom za koje su zaduženi...
– Ima nas 39 ukupno, ali što bolovanja, što godišnji, neki su i na otocima, sve skupa nas 15-ak svaki dan kreće po gradu. U borbu protiv smeća, po ulicama, i onog što ostane iza ovih naših, s kamionima koji prazne kontejnere. Ovi koji su malo dalje, koji idu na Meterize, imaju tricikle – veli nam iskusni poslovođa koji će uskoro u penziju, nakon 42 godine staža.
Još po godine mu fali do pune mirovine, 65 godina. Kad imaju akciju, onda se skupi njih više, kao što su imali prije neki dan, ispred zgrade C 2 na Šubićevcu, iza bivše "Vajde".
– Drugi dan je bilo ka šta je i bilo! Ko baca? A ovi šta su otamo, ko će drugi! – sliježe ramenima Šeneta.
I u starom gradu se smeće, veli nam, odlaže svakako:
– Moramo se malo stavljat ušest. Smeće iz grada mora ić' ća. Ovo kako je dosad bilo, ne valja. Evo, van ode, kod bivšeg "Partizana", gledajte... Stare škure, WC školjka, pa di to ima. A gledaj, stare robe! – veli nam. Nema čega nema! Svakakvih arganja, starih štramaca, kuvertura, željezurije svakakve, starih kolica.
Plaća 5800
– Još je ovo i dobro. Jer, bila je jedna naša kolegica, Milena, u nedilju popodne i navečer, pa skupila jednu turu kesa i vrića. Inače ponediljkon zna bit i gore! – kaže nam naša Agneza kojoj je uvik osmijeh na usnama. Ništa joj nije teško. Svaka joj čast!
Čisti, kupi, pere. Je li bar kolika plaća? Evo, dobijen 5800. Al' tu mi je i 950 kuna puta, i iljadu kuna na radni staž. I tek nam je odnedavno diglo 500 kuna, kad smo se ono pobunili nema dugo.
– Evo, tamo naprid, isprid katedrale, neko je razlita govno od pasa... – upozorava nas jedan od ritkih prolaznika, biće čovik i sam ugazija, suje "ćaćina i materina"... – Dicu pravit, a ne pase držat!
Da nije njega, moga bi gol proć Kalelargon, a osan je sati ujutro. Nigdi nikog, nigdi pasa. Ovo je govno od sinoć. Umra je naš stari grad! Ne ide ode više niko ni na posal, ni u školu, niti po kruv i mliko, niti se ko diga ujutro za otić ranije na peškariju, taman sad kad je ukinut lovostaj na plavu ribu. Samo Agneza i nas dva.
Najgore je liti
– Tribate doć u petom misecu kad dođu turisti, kad ožive apartmani. Onda bude svega – veli nam Zora, koja zajedno s Agnezom ordinira ovim dijelom grada.
– I smeća svugdi, po portunima, skalama, butama, svega. Svašta ljudi rade za ne platit 1,20 kolko dođe jedno otvaranje podzemnog kontejnera. Ne kažen ja, ima starog svita, koji ne može nosit, teško mu je činit skale, al' ima i onih kojih nije briga. Ostave di uvate, a glume finoću! Onda mi prođemo ovim svojim malin kamionićem, Piaggiom... – dodaje Šeneta.
– Je ima svita koji ostavi kese sa smećen sa strane. To su jedni vajik isti... – veli nam jedan od stanara, koji je to jutro došao prošetati psa pokraj podzemnog kontejnera na rivi.
– Doduše, dikod se ni kontejneri neće otvore, valjda im vlaga smeta, ne reagiraju svaki put na karticu. A ima i svita starog šta se ne šesti, ne zna kako se ovo čudo otvara. Ma, biće nami grad ovo lito ki Napulj. A ovi samo dižu cijene. Uvik malo...
