nostalgija Nema više šibenskih toverni, ali priče su žive; Evo jedne iz obitelji Ive Kutlića Ercegovića: 'Gud moning Ive!'... ili kako je konj Zlatko progovorio engleski

nostalgija

Jedna od poznatijih i jedna od zadnjih šibenski toverni bila je ona Ive Kutlića Ercegovića na Gorici, kod Nove crkve. Na to sam se podsjetila kad mi je zimus u ruke dopao jedan moj tekst star ni manje ni više nego 35 godina. U društvu moja dva prijatelja, oba pokojna, Milivoja Zenića i Mira Berića, obišla sam tada još žive gradske toverne i napravila reportažu.
Danas, desetljećima kasnije, pošla sam istim tragom.

Toverne više nema, niti jedne.
Al još živi priča o težačkom konju Zlatku koji je progovorio engleski...

Evo kako je bilo – govori mi Milo (Milan) Ercegović Kutlić, uz Joška Ercegovića, jedan od dva sina pokojnog šjor Ive Ercegovića Kutlića i njegove – evo, u prošli petak na 29. srpnja je to bilo – devedesetogodišnje supruge Ankice.

– Ćaća mi je jednom zatvorio kuću jer sam kasno dolazio na spavanje. U našem je oboru bila konoba, odnosno u njoj ta naša toverna, a uz nju pojata za našega konja Zlatka. Kar bi ostavili na starom pazaru, a konj bi sam doša do obora i uša u štalu u kojoj je sta, i u kojoj je bilo sijeno. Kad je otac zaključa vrata kuće, ja san lipo lega i zaspa u sijenu.

Kad, ujutro, evo ti ćaće već oko sedam, ide Zlatku dati zobi. Zlatko je od radosti zanjištao, ja se probudio i onako dubokim glasom iz sijena rekao: Gud moning Ive! Ćaća je izletija iz štale vičući: Ljudi, konj mi je progovorija engleski!!! Reka mi je "Gud moning Ive!"!!!

Naravno da su iz toga nastale nebrojene zajebancije, a Zlatka više nismo gonili s "ija, ija", nego s "comon Zlatko!" Bija je lipi, bili konj, i s njim i karom moj bi otac dovozio papir u šibensku Štampariju, koja je onda bila u prizemlju samostana svetog Lovre. Karom bi papir doveza do današnjeg restorana "Tinel" (sve su goričke uličice i danas skale, bile prometnice za težačke kare i konje – osim Kalelarge op.p.), a onda bi ga nosili do Štamparije – e, kolko se karte prinilo na mojin leđima! Ili mesa do Baičine mesnice na Dobriću.

Prolazila su gorička dica, govorila bi "Zlatko ajde kući", a Ante Blažević, naš susjed, reka bi da će ih konj poslušati ako mu kažu "Zlatko, go home!". Kad bi Zlatko stvarno krenija dica bi u čudu zinila i činila aaaaaaa.... Posli su naši prijatelji, studenti, Paško Livaković i Ive Lovrić, napravili priču kako im je Zlatko u polju obeća da će ćaći jednom reći "Gud moning Ive", ali na nekom drugom jeziku, ne zna se kojem. I sve tako.

Marenda za radnike

Jednom je šjor Ivu na Gorici srela Janja Pilina, pitala ga "je l upisa školu", kad je on pita "koju školu?" rekla je "za engleski"– pa je posla na jedno misto i nju i školu... – govori danas svoje uspomene Milo Kutlić.
Tovernu bi, kaže, otvarali oko Dana borca, a najviše su im na marendu dolazili radnici iz Štamparije.

– Da sam bar snima sve to! A i ono šta jesam, ne znam više di mi je kazeta. To je bilo za plakat od smija! Prije Zlatka imali smo konja Mirgaša, govorili su da je plemenitoga roda, da ima plave krvi. Zato šta je bija miran i fin, di ga ostaviš – tu stoji. Zato je uvik sudjelovao na maškarama u grupnoj maski Alibaba i četrdeset hajduka – nije tada u Šibeniku bio problem naći 48 konja za tu masku! Zlatko je, pak, bija nemiran konj, koji put bi nas izgriza, ali, on je zato govorija engleski... – smije se Milo.

Još i prije Zlatka, imali su Pramena. Jednom se propeo i bacio šjor Ivu na tlo, našli su ga krvavog u polju.
– On je to tebe tija zagrlit! – uvjeravali su oca.

A jednom, bio je sedmi mjesec, šjor Ive je odveo u polje svoga Mila i svoga Đekija, vrle sinove, da mu pomognu očistiti bunar.
– Moj brat Joško, Đeki i ja spustili se doli, a doli puno pijavica, zmijica, svega. Umilno smo rekli: Tata, ajde ti sađi pa nam pokaži šta ćemo raditi. Reka je: Izlazite nevaljalci, ništa ne znate! – i spustija se doli. A mi lipo digli skale i držali ga doli nekoliko sati. Kad smo mu spuštili skale pobigli smo barem dvista metara dalje. Stipe Šuperba i njegova žena imali su polje do našega pa su se čudili – šta oni tamo trču po vinogradu!?... Tri smo dana noćili izvan kuće.

Drugom prilikom posla ih otac da iz Vrpoljca dovezu sijeno.
– Mi smo to nekako potrpali u kar, sili gore, putem vitlali vilama, vikali juhhhuuuuu! i krepavali od smija, s nama su bili neki iz Tar-tara, to je onda bila ka gradska banda, prema današnjima – slatka vodica... Jurili smo kroz grad, cilo se sijeno raspalo, onda nas je ćaća činija da ga ponovo inbalamo usrid grada na Starom pazaru.

Bižali od polja

Šjor Ive je umro prije 14 godina, u svojoj osamdeset šestoj. Bio je sav sretan što ima dva sina, baš zbog polja. A oni su, veli Milo, bižali od polja ka vrag od tamjana.

– Mater, u petak na 26. sedmoga, imala je 90. Ne da je bistra! I ne da je u snazi! Samo ćeš vidit kako drži kuću u redu, koja je to čistoća i pedanterija žene od devedeset godina! Evo sam za ručak kupija spizu i odnio joj da skuva. Nas ćemo dvoje ribu i fažolete i bočicu vina i to bi bilo to... Više je ona ispekla mesa i ribe za marende u toverni, ili za nas, nego ijedna žena u Šibeniku. Ta se nakuvala!

Otac Ive, šibenski težak, obrađivao je 6 iljada loza. Imali bi šezdeset mira vina – kaže mi gospođa Ankica kad sam došla viditi njihovu kuću, obor, bivšu tovernu i bivšu Zlatkovu pojatu u kojoj je progovorio engleski – sve tu u centru stare gradske jezgre, pored Nove crkve. Imali su i petsto kila bajama, višnje, smokve, a nizci pomidora šljivarica visili su na gredama toverne za cijelu zimu.

– Jesan li se naradila? Uf! I sve u zajednici, svekar, svekrva, zave, zahod doli u prizemlju, bez vode – išli smo na česmu na Stari pazar. Digla bi se u četri ure, lušijala robu, posli očisti taj lug ali... u 8 bi sva roba bila na žici. Dica su imala jedan par postola ali, uvik su bili čisti ki sunce!

Šta je spremala u toverni?
– Gradelala bi, digod bi napravila đigaricu umido. Kako? S puno kapule, ona daje gušt svakom toću, pa bi je šufigala, ali polako, polako! Prvo se dodaju pluća dok ne ispine, pa srce i đigarica, pomidore, sol, papar – ja bi to sve po ukusu, nikad po receptu. I uvik polako! Je, je, radili smo i prošek, izabrali bi grožđe, kuvali varenik... a rakija je bila priki lik! Šta god bi se dici dogodilo, koga god bi šta zabolilo, stavljali bi rakiju, tako je radila još moja baba.

Dogovaramo se za priču samo o jelima starog Šibenika, želim recepte, a već sad pamtim ono osnovno: bila je to, Zlatkovim jezikom rečeno, slov fud, jer sve se kuhalo strpljivo i dugo, dugo. Naročito toćevi, gulaši i đigarica umido.

Tanke čaše

Ankica je iz obitelji Deljac, oni su bili stočari, imali su na Srimi stada ovaca. Ankica je s dvadesetak godina ostala u težačkoj kući svoga Ive, a brat joj Ante postao – sveučilišni profesor.

– Ćaća Ive je s prijateljima Franom Belamarićem, Friganovićem i još nekoliko njih imao klapu, bio je sjajan tenor. Uvik se u toverni i u svakoj prilici pivalo, a šezdeset šeste su ih snimili za televiziju u Zagrebu. Bili su klapa bezimena, tovernaška, ali glasovi – sjajni! Kad bi se ćaća vraća iz polja mater bi imala spreman ručak. Još je samo osluškivala da čuje iz ulice Zlatkova kopita, e tada bi još bacila manistru u juhu i nedajbože da bi ručak kasnio minutu!

A šjor Ive je bio pravi muškardin!
– Zva bi je iz obora: Ankice, Ankiceeee... Ona bi odgovorila: E, Iveeeee.... On bi reka: Aj dođi doli, i ona bi sašla dva para skala da bi on onda reka: Ajde mi molim te donesi odozgor onu tanku čašu.
Pa Ankica opet dva para skala gori, pa doli. Pa gori.
Al Ive je priznava samo fine, tanke čaše i prozirne boce.

Milo je bio pomorac, ocu je davnih dana kupio Seiko sat, kad bi pritisnuo botunić upalilo bi se svjetlo brojčanika.
– Reka bi u toverni: Aj ugasite svitlo. Pa bi upalio svitlo na satu, pogleda kolko je sati i reka – Aj sad moš upalit.
Na kraju ćaća je bija slip, ali uz tu pažnju naše matere, i kako ga je držala, bio je njegovan i dobar i u bolesti. Priča bi, uz priču bi zapiva, taj je njegov tenor bija za pet! Sićan se jedne godine, iša je vidit grožđe, lipo rodilo, zdravo, sprema je trganje. Sutra opalila krupa i sve stukla. Nije niti otiša vidit šta se zbilo. Nije to bilo ka danas, odmah – ko će mi nadoknadit štetu!? Pa ipak smo svi priživili. Moj ćaća Ive, bija je težak, kirijaš, gradski prijevoznik s tim našim karom, teški radnik, a kad bi iziša vanka bija bi gospodin čovik. Rado su kod nas dolazili braća Relja, Anton Nalis, sportski komentator Vladimir Anzulović ga je obožava, pusti novinari, glumci, režiseri. Čovik koji je cili život kopa bija je majstor u biljaru triangl. To je oni bez rupa s tri raznobojne kugle – s lakoćom i finim pokretima svoje težačke ruke bio je nepobjediv.

Sad ja još Milu, mom vršnjaku, malo govorim o mom didu Jovi koji je isto u Drnišu radio vinograd i kojem sam u polje kao djevojčica nosila ručak, i kako mi je u nosu još miris modre galice po kojoj je vonjala njegova kolibica u vinogradu.

– Nema više ni mrliša... – govori mi Milo. Tih ne, slažem se ja.

A u štali Kutlića, u kojoj je konj Zlatko progovorio engleski, Milo je uredio vrlo lijep i prirodno klimatiziran studio apartman.
Zove se "Gud moning Ive".

Naslovnica Zanimljivosti

Najčitanije

PLAYBOY ZEČICA IZ PRIMOŠTENA Ena Friedrich, pravog prezimena Čobanov, magistra je povijesti umjetnosti kojoj nije nikakav problem skinuti se pred objektivom: Evo kako se riješila perverznjaka!

Ena Friedrich, pravog prezimena Čobanov, magistra je povijesti umjetnosti kojoj nije nikakav problem skinuti se pred objektivom: Evo kako se riješila perverznjaka!
Kaže se prvo pa muško, a Eni Friedrich bilo je prvo pa – Playboy! Primoštenka sa zagrebačkom adresom pravog prez...
Ena Friedrich, pravog prezimena Čobanov, magistra je povijesti umjetnosti kojoj nije nikakav problem skinuti se pred objektivom: Evo kako se riješila perverznjaka!