Čudan je svit u kojemu živimo, nikad nesigurniji. Do prije tri miseca mislili smo da možemo gurat dovika onako po principu: zimi samujemo, liti zgrćemo pare od turista, a šta zimi nigdi pasa nema, a šta liti nemoš živit u turističkome gradu, ništa. To šta su cijene građanima skakale u nebo ka i turistima, šta nisi moga proć auton ili parkirat, šta si tri miseca izbjegava doć u centar, šta si za ukrcaj na trajekt mora u glavi pripremat rutu dva-tri dana, ništa. Naravno da je ništa kad je dobar broj ljudi živija od toga, a državni proračun nalega je samo na tu granu.
I baš kad su počele pripreme za još jednu makljažu na asfaltu, uletija je virus i sve razbuca. Svidočili smo onome za šta smo virovali da je nemoguće: sve se ispraznilo. I kafići, i apartmani, i štekati, ...