Odavno nisan bija na željezničkom kolodvoru. E, sad koliko je to odavno, najbolje ću van kazat ako van rečen da je zadnja slika s kolodvora, ona koju ja pantin, "ispraćaj regruta na odlazak na odsluženje kadrovskog roka u JNA", "martovska" generacija 1989./90.
Eto, nije otad prošlo puno nega ravno 30 godina. Cili jedan život. Na slici puna stanica svita, guraju se jedan kraj drugoga, tiskaju, krcaju kufere, cika, vriska, galama. Šta bi reka Balašević, ispraćaj ko ispraćaj, "šta da se priča, parada "pijanstva i kiča". Rastezala se i harmonika, čula se i pisma "Ej mašino, pusti paru jače, da ne vidin kako draga plače..." Nečiji je ćaća tješija nečiju mater – "Ajde, bogati, čemu sad to rimanje. Ki da je to kada san ja bija, dvi godine u Kičevu, u pički materinoj, di Bog svoga nema, Ili stric Pile, u mornarici, pune tri. Šta će mu bit, mlad, zdrav... Da je meni, kobogda, vratit se u njegove godine. Iša bi pivajući!"
– Muke je pivat s takvon pameti! – odgovarala je nečija mater, brižno, ka šta su, inače, sve naše matere. I vikala: "Ive, dušo, pazi se, nemoj sidit znojan na ladnu betonu. I ne stoj tute na prozoru, na propuvu, priladit ćeš se. I čuvaj se. I javi se kad dođeš. I piši, jesi čuja..."
Liti ladi, zimi grije
I sad, možete misliti, kako je mene iznenadilo kad san doša u 2.25 popodne na naš željeznički kolodvor, ukrcat se na vlak za Perković. A tamo na stanici, odnosno na kolodvoru, više trave nego na igralištu HNK na Šubićevcu! Probija, izbija, ne samo kroz rupe na asfaltu i betonu, nego se ne bi moga zaklet da evo ne raste i između tračnica. A na tračnicama vlak! Ili bolje reći putnički vagon.
A di je lokomotiva? – pitan.
– Nema, ovo ti je sve u jednomen danas. I vagon, i lokomotiva. Ima timun s dva kraja. Na jednomen vozi do Perkovića, a kad iđe s Perkovića, primisti se na drugi kraj – smije mi se barba kojeg san zateka isprid putničkog ureda u kojem sam kupija dvi povratne karte. Šibenik – Perković – Šibenik, za sebe i fotoreporterku Nikolinu. Koliko? 28 kuna i nešto sitno lipa za mene, isto toliko i za nju. Niti 60 kuna za 22 kilometra pruge gori, i isto toliko doli... Mukti! More li manje?
– Ne more nikako. Liti ladi, zimi grije, sidiš ki gospodin! Al šta vridi kad nema naroda. Nigdi nikoga! – veli moj sugovornik, koji je iz okolnih zgrada, pa protegne noge tute po kolodvoru, doktur mu priporučija otkako ga šlagiralo. – Nema putnika! Eto, u vlaku je 68 mista, ali više ih bude prazno, nego šta ima zauzetih sidalica...
I sve je bilo tako, baš kako je i reka moj sugovornik. Stvarno je u vlaku ka u apoteci, lipo, čisto, toplo i uredno. Unutra je i kondukter, kao iz reklame, zbigecan, ispeglan, u plavom odijelu s kravatom, sa znakom HŽ-a na džepiću, kao da je batler u kakvom engleskom dvorcu. Fin, odmjeren, ljubazan, ali i pristojan, suzdržan. I dečki su dobri, fini. Tri prijatelja – Karlo Papak, Ante Rakić i Paško Kunčić. Koji se taman vraćaju iz škole kući. Pola sata im triba do Perkovića.
Ka u Japanu...
– Jel kasni vlak? – pitam.
– Ma i nije. Dikoda, dvi-tri minute.
– Ajde, pa to je ka u Japanu, čin je na minute!
– Je, baš je tako.
– I kolko vas dečki dođe karta? – Pa mene dođe 40 kuna. Iman jedno 20 kuna popusta, ćaća mi radi na željeznici, pa platin toliko – veli Kunčić.
– Dnevno?
– Ma kakvi – misečno. A kolege mu, koji nemaju nikakvog popusta plate 75 kuna misečno.
– Za kolko je to puta?
– Kolko god oćeš puta misečno, gori doli. Nama država plaća 75 posto, a mi učenici onih 25 posto – veli mi Rakić. On ide za elektroinstalatera, treći je razred, a kolege mu idu za autolimara – Kunčić i za vodoinstalatera Papak.
– I kako vam je dečki putovati? Jel van se teško ujutro dizati?
– Ma nije, navikneš se. I vlakon je najlipše putovati. Puno lipše nego busom. I znamo već napamet sve stanice do Šibenika i iz Šibenika – Mandalina, Ražine, Primorski Sveti Juraj, Primorsko Vrpolje, Dabar, Ripište i Perković. Sve to u po ure. A znamo bacit i na karte, na trešetu, pa vrime prođe učas.
– Ko dobije?
– A oni ko ima bolje karte! Nema ti tute puno priče i velikoga znanja! Ko more protiv akuže! – vele nam dečki.
Trči, radi, kuvaj
U vlaku bude njih desetak, i još dikod od starijih, isto ne više od desetak. Četrdeset učeničkih karata imaju evidentirano na stanici. A među radnicima je i Anica Kunčić. Ona radi u Tommyja i išla je obrnutim putem nego Šibenčani. Šta bi rekao Arsen, naši snovi prema svijetu putuju od Perkovića preko Knina, do Zagreba. Anica je, kao Slavonka iz Vrpolja, onog pokraj Slavonskog Broda, u kojem se rodio i Ivan Meštrović, najprije došla do Zagreba, a onda preko Knina u Perković, di se udala i ostala. Sada putuje svaki dan u svoj Perković i isto prolazi pokraj Vrpolja, al ovog Primorskog. Život joj je tako vezan uz prugu i željeznicu. I pokojni joj je suprug Zvonko zbog kojeg je i došla u Dalmaciju bio strojovođa.
– Kad se dižete ujutro?
– U 20 do šest mi ide vlak – otkriva Anica i time dala naslutiti da je Slavonka. Dalmatinka bi rekla u pet i po, šest manje dvadeset. Već petu godinu. I nije joj teško. Ne žali se. U sedam joj počinje posao. Pa do dva popodne. I onda trči na vlak, da uvati onaj u 2.25. Srića, posao joj nije daleko od vlaka, pa stigne. U tri sata je već kući. Di opet triba kuvat, spremat, tu je i dvoje dice, s jednog posla na drugi, ko i sve zaposlene žene. Srića, skuva se dan ranije, pa se sutradan samo podgrije, govori nam s osmijehom. Tako bude lakše, al zato stradaju oni koji imaju osjetljiviji želudac... Anica je u Perković stigla 2000. na prijelazu u novi milenij, ima tome sad već 18-19 godina.
Dikoda nan uteče
– Šta se odonda prominilo?
– Puno toga! Prije je bilo puno više svita u Perkoviću, i okolnim selima, i puno više putnika u vlakovima. Pričamo jedni s drugima, smijemo se, a dikod se i posvađamo, neka nas nema puno. Ode je svit puno ljubopitljiviji nego kod nas gori u Zagrebu i po Slavoniji. Sve vole znat, sve vas ispituju. Svi ka da su novinari, sve ih zanima, u sve guraju nos!
Eto, neka nismo i mi najgori. Vlak staje, Primorsko Vrpolje. Pusti vinogradi oko nas, al nit ko izlazi, nit ko ulazi.
– A nekad je samo ode znalo čekat njih deset s motikama, i makinjama od polivanja, težaka koji su išli kopat u svoje vinograde! – veli nam starija suputnica.
– Je, kako nije, sad u prvom misecu! Sad će vraga kopat! – odgovara druga.
– Nemoj me slikavat, jesi čula! – viče na Nikolinu. A ni Anđela iz srednje Agroturističke škole se ne voli fotografirati. S njom je i Ivana Džepina iz prvog razreda frizerske. Aj, nju možemo slikat, ona se iščešljala. Cure se isto dižu ujutro rano, u šest i kvarat. Da bi stigle na vrime na nastavu.
– Šta kažu razredne kolege u Šibeniku?
– A šta će reć? Nekima je to baš smišno, a neki kažu da bi baš volili i oni se malo provozati, da nisu nikada išli vlakon, da ne znaju kako je to!
– I jel se izvučete, dikod kad ne dođete na vrime na nastavu, na vlak, da je zakasnija, uteka ka da je zec?!
– Ih, da dikoda?! I više puta, nego šta vlak zakasni. Samo, nemoj to pisat...
– A dikod i pitate da vas pusti ranije, kad uvati ispitivat?
– Je, je, al nisu ni profesorice naivne. Znaju i one kad ide vlak, zapamte.... – smiju se cure zvonko i bezbrižno.
Istanbulska konvencija
Al, lako je školarcima. Njima ne triba prijevoz subotom, nediljom i praznikom. Ali zato triba radnicima, trudbenicima ka šta su TLM-ovci Nediljka Skelin. I Ivan Jakelić, koji u svojih 56 godina već 50 putuje vlakom.
– Prije smo imali prijevoz svaki dan, al sad nemaš ni suboton i nediljon. Tribaš ić u drugu smjenu, nemaš prijevoza! Druga smjena počinje u dva sata. I nemaš prijevoza nego ujutro u šest sati, i poslin više nemaš prije uvečer u 20.20. Vlaka nema! I snalaziš se, nekad vako, nekad nako, nekad s auton Nediljkinina muža. Al dikod se desi da ni s Perkovića nigdi ne moš, da nema ni busa! – veli nam Ivan, potvrđujući da je vlak još uvijek nekima nezamjenjiv način prijevoza.
Oni idu do Ražina i s Ražina kući u Perković. Vlak je tamo u šest sati, kad ne kasni ni minute, ali svejedno na porti tvornice ne mogu biti prije šest i deset, šest i kvarat, otuć kartelu. Pa im šefovi malo gledaju kroz prste, produže malo radno vrime poslije dva, da ispune svoju normu od osam sati. A ujutro se moraju dignit u četiri i pol, pet.
– Muški mogu i malo kasnije, a mi žene moramo ranije, dici skuvat čaj... – veli Nediljka.
– Eto ti na, ja san mislija da će to regulirat Istanbulska konvencija! A ono ništa! – mislin se u sebi. Al, ne prikidan je. Eto, njih dvoje je ostalo samo u vlaku iz nekadašnje smjene koja je brojila 35 ljudi. Nema ih u cilon TLM-u četvero ili petero iz Perkovića! Odnosno, danas Impola!
Sin i ćaća strojovođe
– Bilo je tri smjene – borajska, grebaška i danilska. Bilo je u svakoj po dvadeset, trideset ljudi. Al, nekad bilo, sad se spominjalo. Spala knjiga na dva slova. Na zadnje Mohikance – smiju se i namištaju za zajedničko fotografiranje. Za uspomenu i dugo sjećanje.
A kad su brojni s kojima smo razgovarali u vlaku Kunčići, što mislite kako se zove strojovođa? A i on je Kunčić, kako bi se prezivao drugačije. Roko mu je ime, 22 su mu godine, tek, a čujemo da mu je i ćaća strojovođa, i to u HŽ Cargu, odnosno teretnom prijevozu, pa vidimo da – prava, rumena – jabuka ne pada daleko od stabla. Neka njih, naših Kunčića, nama i našem HŽ-u. Upravlja on s ovim dizelskim motornim vlakom 7122 i s dva motora od 200 "konja" mirno i sigurno kao da su jedan. Vozi se umjereno, od 40 pa do najviše 65 kilometara na sat. To je na ovoj dionici tako, a na dionici do Knina ima nekih mjesta gdje se može potegnuti i brže, pa čak i do sto kilometara na sat.
Ali, nećemo ja i Nikolina do tamo. Mi smo, nakon što smo nešto prije tri – ili prije petnaest sati – došli u Perković, odnosno što bi stari Šibenčani rekli, "na Perkovće". I za petnaestak minuta ćemo nazad. Dovezli smo đake, vraćamo se po radnike. Prazni. Pitam prometnika, di je ode bife, kolodvorski, a on me gleda, pa se nasmije, i pita:
– A kad ste vi bili ode zadnji put. Pa, bit će prije jedno trideset godina, kada san iša u vojsku. U onu vojsku – velin ja.
– I mislija san. Jer ima jedno taman toliko da se buffet i ukinija. Još prije rata. Ne onog, nega ovog rata! – veli mi pajdo. A ja svejedno ulazin unutra, na to misto di je bife bija. I sićan se one caklene vitrine, i onih konobarica s onin bilin trakama u kosi, i bilin rekamnim pregačama, i konobara s plavin điletima... I sićan se da je tu najbolje kurija Badelov "maći", Rubin i Zvečevo, pa loza i travarica. Ona za koju su u Zagrebu obavezno pitali "jel, šibenska" a mi bi se gledali, i čudili, kako znaju da smo "odozdala"...