Kad god vidin u novinama nutricijonističke savjete, sav se uznemirin, uzdrkćen, reka bi štogod, a šta vridi. Kažu, triba ist vako, triba ist nako, pa neka simenja, sve neke bobice, nekakve mišance, pa štrukavati spizu u mikserin, savjetuju voće za koje nikad nisan čujo niti vidijo.
Pošteno reć, ljudi imaju pravo pisat, a ti ne moraš sve ni čitat.
Mene to sve vrati u vrime kad san ja bijo mulac i kad ni ja ni iko drugi nismo znali šta je nutricjonist ili šta je gastronom ili gurman. Na prvu, pari ki da su kakvi ižinjeri. Mi smo ranije znali da su ljudi šta vole lipe bokune bonkulovići i da su slatkorani a reče se i gulozi. Samo jednu stvar u svim tim pisanijama niko nije dovodijo u pitanje na bilo koji način. To je bijo i osta pršut.
Meni voda iđe i na falše zube kad se samo sitin pršuta, atroke kad ga pomirišin i počnen ist. Da se ne bi to isto dogodilo i vama, počeću, ka šta je i red, od svog ditinjstva.
Ravni, dricani, divota ih vidit!
Svaka sirotinjska kuća, a to je uglavnom bila većina, držala je prasad. Kezmad bi se nabavljala ka mala, već u proliće, i onda bi se tendila do vrimena kolinja i lipe kilaže. Trave, mekinja, spirina, svega bi se davalo beštijama. Znali smo ić i brat slatkovine i kozlaca. Sve bi to oni satrali. Mi smo isto imali mali svinjačić i najgore bi bilo kad bi se mora čistit. Naravno, to bi dopalo mene ka najmlađeg u kući. U avlijici je bila kopanja di bi im izliva mekinje i spirine.
Sve bi to lipo išlo do vrimena kolinja. Meštri bi očistili i iskasapili meso, a mater bi uvik strahovala oće li meštar lipo oblikovat pršut. Nisam razumijo zašto je to tako važno. Ćaća bi ga potom dobro osolijo s krupnom morskom soli i upiza. Na posebno opranu dasku stavili bi se pršuti, priko nji druga daska, a na nju bi ja onda naziđa veliku vrpu kamenja. Oni bogatiji gazde imali bi torkul, pa bi svaki dan pomalo stezali navoje. Došli bi poslin sedam-osam dana pršuti ravni, dricani, divota ih vidit.
Ćaća bi zaveza na nji žicu i stavijo kartelu da se zna čiji su. Nosili bi ih na sušenje u komšiluk. Tu bi se dimili i pomalo sušili.
Kad bi ja sad počeo nabrajat na kojim biljkama se sada suše i dime pršuti ispalo bi da pričan budaleštine. Kad rečeš da se dim proizvodi uz korištenje cipanica F a g u s s y l v a t i c e i C a r p i n i u s b e t u l u s L. ti ne znaš ništa. Kad ti rečen da su to bukva i grab onda je to već druga stvar. Kasnije se dodaju smrikovina, drva i ljuske bajema i suvo smilje. I tako sve do misec, misec i po dana. Poslin toga, poslin faze odrastanja, dolazi faza zrilosti, ki kod čeljadeta. Ostaju pršuti u sušari, ali se više ne dime.
Kad san jedanput ćaći reka kako nam se pršut uplisnjavijo, skoro mi je opalijo trisku. Tako mora bit, mulac jedan. Poslin san sazna da je za tu plijesan kriva plijesan iz poštovane familije Penicillinium. One su glavni razlog da pršut nako lipo izgleda, ki da je našminkan.
Pancete i pečenice za utjehu
Nisu ti naši pršuti dobro ni dozorili, a ono već problemi u kući. Oba pršuta moraju se prodat, a ne pojist. Od tizi novaca kupi se novo kezme, a jedan put je mater od nji kupila i inbotiju. Tako svih godina dok smo držali kezmad. Ostale bi špalete, prvi pršuti, a i nji bi mater najrađe prodala. Eto ti našega guštanja. Za utjehu, ostale bi pancete i pečenice. Meni su od svega bile najlipše suve kožice i sušena criva. Nji bi mater ispekla na ploči od špakera i onda bi ih ili uz salatu od krupno rizanog kiselog kupusa s maslinovin uljem. Sama prodaja pršuta bila je svojevrsni događaj.
Pršut ako je zril, mora je bit tvrd, a kupci bi ga ubadali čačkalicom i onda je mirišali. Još i sad stoji isprid zgrade Fine stari kameni stol šta je služijo samo za prodaju pršuta. Moremo mi sad govorit svašta o pršutu, ali jedno mu moramo priznati. On nas prati doslovce cili život. Kad se rodi dite, prva stvar je narizat pršuta i častit sve oko sebe. Kad je pričest ili krizma u pitanju, jopet je pršut na stolu ka prva stvar. Da ništa drugo i nema, a ima pršuta, fešta je odlična. Kad je svadba u pitanju, jopet se podrazumijeva pršut.
Ono šta je kod njega bitno, nema veze koje je godišnje doba. Janjci se vrte uglavnom liti, tuke se peku uglavnom zimi, jedino pršut moreš ist cile godine. I kad dođe ono najcrnje, kad čovik ode Bogu na istinu, jopet bude sedmina, jopet bude pršut. Tom sedminom lipo se zatvara ciloživotni ciklus konzumacije pršuta. Za rizat pršut triba bit vrhunski majstor. Feta mora ić niz cilu dužinu, a mora bit tanka ki kartina. Onda ti nju moreš pomirišat i maksimalno guštat.
Kad su neke pametne ljude pitali kako to da je baš drniški pršut najlipši i najukusniji, oni su odgovorili: " Mikroklima, biljne vrste, odgovarajući vitri u odgovarajuće vrime. S nečim mora i nas dragi Bog nagradit!"
Sladili se i velikani
Kad je jedne godine bila u našem Muzeju izložba o pršutu, onda su spomenili i detalj iz arheoloških iskapanja. Još su rimski vojnici trošili pršut. Zato i jesu onda bili velika sila. Svi kasniji poznati prolaznici kroz Drniš, Franjo I. 12. lipnja 1818., Franjo Josip 19. travnja1875., saksonski kralj Friedrich August II. 1838. isto su ćućali pokoju feticu pršuta. Brojni pisci europski šta bi oda zabasali, isto bi se mašili pršutića.
Mi se volimo falit kako je i engleska kraljica Elizabeta II. prilikom krunjenja 2. lipnja 1953. isto ila drniškog pršuta. Zato nježina vladavina i traje voliko. Godine 2002. jopet joj je odnijo pršutić na dar ondašnji gradonačelnik Ante Dželalija, a u petom misecu 2008. godine ijo ga je i George Bush, amerikanski presjednik.
Prvi spomen da se ijo pršut u ovom kraju je od 1500. godine prije Krista. Da nije valja, ne bi i dandanas bijo delicija broj jedan. Sad kad je dobijo certifikat od države di lipo piše da je njemu ime i bezime "Drniški pršut", red bi bijo da mu se, ka istinskom velikanu ovog kraja, podigne i spomenik!