– Eto još će nan se Županija baviti putničkin prevozon! Moga bi župan Jelić onda dolaziti na posal u plavoj kondukterskoj kuti i odraditi koju uru na relaciji Šibenik – Knin – Drniš kada Županija osnuje autobusnu firmu, jerbo šibenskomen ATP-u linija nije rentabilna – govori Dobra Parona svojin najdražin mušterijaman i krsti se livon i desnon da je šibenska Zagora odsičena od svoga političkoga centra.
– Ne znan šta bi reka! – uzdanija je dumboko El Tigre. Pa in je ispriča kako mu je jedan poznati šibenski težak, inače bećarina i stara momčina, često opisiva kako bi se on, a i kompanjoni mu, vraćali sa drniškoga sajma konjon i đerdinjeron i usrid noći prije oho-ho godina. Ljudi bi se teke nakitili vinon i sili bi u đardinjeru. Svak je ima još dovoljno force i prisebnosti odvidati oni žlajf, to jest kočnicu na zapregi i konju zapoviditi: "Ija! Na mali, na!"
Istoga trena moga je na miru zaspati, pokriven kabanon i sa kapon nabivenon priko očiju, jerbo se pametni konj i sam, bez ičijega vodstva, zna vratiti u Šibenik.
Bokun coka
Kada bi beštija zarzala, to je bija znak da je usnuloga gospodara ka paket, ol' bokun coka, sigurno doveza prid kuću nakon par sati putovanja. Čovik se već naspava i poskočija bi žvelto sa sica, raspremija zapregu i vridnu beštiju, pa bi se primistija u koćetu još malo ubiti oko.
– Eto, prije skoro 100 godina vozili su se naši stari đardinjeron ka u vlaku. Šta te briga kolko traje putovanje ako spavaš ka malo dite!? – otpovrnila je na to Dobra Parona.
El Tigre je doda kako je opisana putešestvija sigurno bila trajna inspiracija Rvaskin žejeznicama. One su u ovih priko 30 godina državne neovisnosti čak tolko evoluirale da su ferate postale autobusi koji čak kasnu jednako, iako ne iđu šinaman. To niko ne more razumiti osin nas Rvata – reka je sebi u bradu.
– Naravski da će vlakovi postati autobusi! Busovi barenko imaju fine, mekane gume šta ne kloparaju, a ne žejezna kola ka od kara! Pa to je meni sasvin logično, ota priobrazba jednoga prometala u drugo – rekla je Dobra Parona i zatrepćala okicaman.
– Ma čekajte, čekajte, o čemu mi sada govorimo? – gleda u nju sve dotad pritajeni, mučaljivi Bili Smo Uskoro. – Daklen, bus ima mekane gume ali ga nema! Piš' kući propalo, nerentabilno, ka i spliski škver. Po meni, nastavija je, žejeznica je puno boja opcija...
– Znači, županu crvenkapa prometnika, a ne plava kuta konduktera? Županija bi po tebi tribala osnovati vlastitu žejeznicu, a ne autobusersku komunalnu firmu? – pita El Tigre.
Očajna ideja
– Čekajte, vlakovi nan kasnu puste sate! Čovik iz Knina, recimo, putuje do Šibenika jerbo je naručen kod doktora sa zakašnjenjen od 124 minute. I onda je jopeta na redu za pregled dogodine oli prikogodine! – uzjogunila se Dobra Parona. – To sa feraton van je očajna ideja! – otfrknila je.
– Istina, nije nešto, ali ako Županija nabavi autobuse, jopeta ni jedan neće voziti jerbo će in Stipe Petrina bužati gume, samo da Jeliću ne da gušta. Eto zato žejezna kola! – odgovara jon B.S. Uskoro.
– Uf! Onda neka iđu taksijen! – odgovorila je, pari da je Marija Antonjeta sa onon nježinon navodnon izjavon: "Ako narod nema kruva, neka jide kolače."
– I vi to tako, mrtvi-ladni? – izbečija se na nju El Tigre.
– Je, tako ja – odgovara. – Ima u Splitu grobarska firma i zove se "Mrtav-ladan". A u podnaslovu stoji: "Jedino je Ajduk vječan, svi ostali ste moji!" Nema nas, dragi moji, niti za pun autobus, makar mu Petrina buža gume, a Jelić ih krpija...