Znaš li ti onoga šta na televiziji vajik pita "S kin vi bankarite?" E, onoga! Bankarin s kin uvatin, i tako i tako ti je svedno kojon si banci dužan, ne bi ja to ni spominja, da meni nije u glavi pitanje "A di vi ljudi parkirate?". Sad kad je cili grad prikopan i raskopan.
Eto, u Šibeniku je lakše nać zadovoljnog korisnika banke nego šofera koji nije izluđen pitanjen di će ostavit auto. Pa smo i mi tili pitat o tome naše sugrađane, a prvi koji nam je naletija na putu do svoje radnje u Kalelargi bija je urar Mario Ljubić.
- Na Bualama! - spremno nam odgovara Mario, koji je u svojoj butigi naslijedio svog pokojnog ćaću Željka.
Vrime u njoj ka da je stalo, tamo negdi početkon osandesetih godina, kada je SEIKO bija posljednja riječ tehnike, još je sve u onih par kvadrata i u izlogu sve isto, onako kako je Željko ostavija.
- Na Bualama? Pa ima do tamo i par kilometara! - iznenadija je Mario i mene i fotoreportera Nikšu.
- Ma, deset minuta pjehe. Šta mi je to, ništa! - veli. A i da nije, di bi ostavija auto bliže. Poljana je iskavana, a okolne ulice pune. Rokići su ti postali glavno gradsko parkiralište. Tamo ti pola grada ostavlja aute! - veli mi Mario.
- Tamo, ispod magistrale? Pa do tamo ima tri dana jahanja? - samo što se ne krstin. Ostavit auto na jednom kraju grada, pa na drugi ić pješke? A tako il nikako... U Rokićima il na Baldekinu, iza naplate.
- Pola se naplaćuje, a pola ne. E, na tim mistima di se ne naplaćuje, ljudi ti ostavljaju aute i idu u grad na posal ili već obavit šta in triba. Nisi zna? Naravski da nisi, kad nisi vozač. Da voziš, zna bi! - poučavaju me moji sugovornici.
Siječanjska pustinja
- I kako ćete vi sada, bez parkinga, bez ljudi, s raskopanim ulicama?
- A ka i dosad! Nije ni lani u prvom miseci bilo ništa bolje. Isto je bila pustinja. Neka je radija parking na Poljani, neka nije bilo ništa raskopanog. Snaćemo se nekako, ka i dosad! - veli nam Ljubić.
Dobro je da se Poljana kopa, da se uredi, triba se trudit vratit život u grad. A stručno mišljenje ima i Ivka, Šerif iz Masne ulice.
- I šta sad vas interesira? Kako ćemo mi priživit ove poslove? Priživit ćemo, jer se raditi mora. A šta se mora, nije teško, razumiš! - objašnjava meni stručno Ivka.
- I dosta više o prošlosti. Triba se okrenuti budućnosti. A znaš di je Budućnost? U Crnoj Gori! Ona nogometna! - cili je vickast Ivka koji je za ovu pouku zaslužija da mu damo "medu"..
- U pravu je naš Ivka. Ništa meni nije teško, ni šta nemamo di parkirat, ni šta je grad raskopan, sve dok me noge služe! Biće mi teško kad me one izdaju! - veli nam gospodin od 80 godina.
Je, noge u tin godinama stvarno dikod znaju izdat, složimo se. I ne samo noge!
- Ma, di ste mene našli! A šta ću van ja reć.... - neće ni drugi naš sugovornik da se slikaje, ni da ime daje.
- Je, prije nisi smija ništa reć. A sad moš šta oćeš, samo nije pametno! - smije se.
- Koje bi olakšice tribalo dat stanarima i ovo teke trgovaca i obrtnika šta je još ostalo. Ma, morete in dat šta oćete, ali niko još nije oživija mrtvaca. Tribalo je grad održavat i olakšice davat dok je još bija živ, sad morete šta oćete. Umra je i gotovo, ne moreš ga više dignit! - tvrdi nam.
- A kako je... Uvik isto. I prije je nama bija problem parking, a sada je još i teke više. Ništa se tu nije drastično prominilo - veli nam i Katarina Perkov Stipčin, šefica "Meca", trgovine koja se ne da, i već čitav niz godina prodaje multimediju, glazbene instrumente i igrice.
U dućan bi auton
- A kako će bit kad smo mi takvi svit da bi najradije ušli auton u dućan. Nije čudno šta je McDonalds u nas najpopularniji kad moš ist i pit, a da iz auta ne izlaziš vanka! - glasno komentira momak koji taman, isprid nas, bira žice za gitaru.
- Zašto san ja doša? Doša san zato šta je dobra ponuda u butigi. Ako imaš dobru robu, ništa nije problem, ni parking, ni bageri... Eto, šta ti je mladost!
Općenito su Šibenčani benevolentni, čak i pomalo rezignirani, što se raskopanosti staroga grada tiče. Navikli su se izgleda na nju, kao i magarac na škurju i samar.
- Ma nek se radi. Biće bolje kad se napravi! - govore jedni, a drugi uzvraćaju: "A kad to, kad umremo! Ode se uvik nešto radi, kopa, ima već deset godina. I svi govore da će bit bolje, a ono nikad, uvik sve gore!", ronzaju drugi.
Ali, ti su u manjini, ili smo ih barem mi manje sreli. Eto, Emiliju Erceg koja živi u Vodičkoj ulici - a to je točno iznad Prvićke, di je bilo staro dopisništvo "Slobodne", ništa ne smeta šta su joj raskopali Kalelargu, i napravili od nje makadam.
- Ma da su bar raskopali cilu, od početka do kraja, zajedno s mojin skalama. Te su kamene ploče bile stare, izlizane, pogibeljne čin bi palo malo kiše ili poledilo, ispucane, pune rupa, u koje bi ti upadali taki od postola. Sad će lipo napravit novo, zamijenit ploče, bit će sto puta bolje! - veli nam Emilija koju nije strah da će se time išta narušit u povijesnoj gradskoj jezgri.
- Ma, to će bit fejslifting! Ako se mogu žene prolipšat, šta ne bi moga i grad!
Rajna na Kalelargi
I Rajnu Viljac srećemo na Kalelargi.
- Je, malo je nas pješake izneredilo na našim stalnim pješačkim rutama, malo nam je ovaj sad pješački prijelaz kod "Tommya" vanka ruke, bilo bi bolje da je teke niže. Ali, usvojit ćemo mi i nove rute kretanja, slušat ćemo i buku strojeva, udisat prašinu i gledat raskopani grad ako to znači da će nam biti bolje u dogledno vrijeme - veli nam gospođa Rajna.
Uto nailazi i dogradonačelnik Danijel Mileta, glavni i odgovorni za cili ovi "nered" po gradu.
- Nered kojin se pravi red! - ispravlja nas.
- Makni se od nas ća, jel nam niko isprid tebe neće govorit istinu, niti će išta govorit protiv vlasti - fermajen ga, ali kasno.
Jedna mu je gospođa taman dala ruku, i rekla da zašto opet puštaje bradu, kad je puno lipši i mlađi bez nje...
- Gospođo, imate li kakvih primjedbi, smeta li van šta je grad raskopan... proban ja, ali, kako san van reka, zna san ja da je oti dan posal za mene završen...
- Ništa mi ne smeta, ja san po škalji cili život odala, pa mi ne smeta ni ovo malo šta sad moran.
- Nije to malo gospođo, ko zna kad će oni ovo napravit, godinama će to tako stajat - uporan san ja, ali je gospođa još upornija.
Oće se slikat, ali neće da joj ime pišemo.
- Ma, nema veze da je i duže, samo mi smeta šta naš Dane ima bradu. Opet se triba obrijat!
Eto, moj svitu, na šta van pažnju obraćaju naši šibenski, ženski birači...
Agent 007
U to je neko viknija "žuti prsluci" u Šibeniku, pa smo litretali i premijeru njihovih novih žutih đileta. Koji im sada daju službeniji izgled, sada kad imaju i ovlasti službenih osoba, mogu vas primjerice i zatražiti "legitimaciju". A na vama je da odlučite hoćete li im je ili nećete pokazati.
- Evo i značke! - pokazuje nam svoju Luka Projčevski, šibenski prometni James Bond, s brojem 007. Proveja je, veli nam, deset godina na pauku, a sad odnedavna uvodi reda među nepropisno parkirane.
- Šta je lakše?
- Lakše je ovo sada, manje su kazne! Nije isto kad ostaviš čoviku ispod brisača kaznu od 300, 500 ili 700 kuna, ovisno o težini prekršaja, pa ga još dođe upola jeftinije ako plati na licu mista. Ili ako na sve to još plati 400 kuna, i još nema auta! - smije se Luka, dok ureduje s kolegicom po Kalelargi, uzduž i poprijeko Šibenikom. Ili Bagerbergom, kako su ga neki prozvali. Ili, kako su se dosjetili treći - Rupe na moru. Kao Biograd n/m.
- Rupe su nekad bile na Krki, a sad su, evo, sašle na more. Šibenčani su postali Rupljani!
