Ko bi reć da čeljade i na mine može gledat s nostalgijom. A njih je - odnosno, bliskih susreta s njima - i po šibenskim ulicama, bilo leva-leva, još tamo sedandesetih i osandesetih godina prošlog stoljeća. Vraćali bi se iz škole s torbon na leđima, a onda bi iz nike mire na srid ulice ugledali čovika u trlišu s crvenon krpon na komadu štapa kako maše s njon ki s nekakvon bandiron - "Stani, di ćeš, j... ti Bog mater. Lezi!" - i ti legneš, odnosno baciš se na zemlju, i vidiš tek onda da su i drugi zalegli, da se strina Mara sakrila iza fiće, stari Rajko s druge ulice iza stojadina... I onda čuješ - "Brrrum!"
Zemlja bi se stresla, goleme čelične limetine i gumetine od FAP-a bi poletile u zrak... Na obližnjem je gradilištu ispaljena mina. I ti bi se taman diga, a rodijak s bandiron bi ti viknija - "Kud ćeš ti. Ovo je tek prva, ima još!" Neko je otamo s gradilišta vika - "Miiiiinaaaaaa paliiiiiiii!" I ti bi čeka.... čeka.... čeka.... A onda bi neko reka.... "Zatajila, j... joj bog mater!" Neko bi vika - "Jesan ti reka da je vlažna korda..."
'Diverzantska obuka'
Treći je pita - "A jesi ti napunija rupu, je li unutra Janko bilo dalamita?" Četvrti je muca - "Aj ti vidi!" A netko drugi odgovara - "Ja, zašto ja. Aj ti. U stvari, sačekaćemo još. Morebit da je ovo sporogoreća korda? Da je neko zaminija..." - " Jesan li van reka da mi ne dirate kordu, da ću dat svima kome triba, neko će jedan dan glavu izgubit, pa ta nije to igračka..."
Eto, takvo je bilo moje djetinjstvo, i djetinjstvo svih mojih vršnjaka s kraja šezdesetih i početkom sedamdeset i neke. Nije Bejrut, nego socijalistička izgradnja. Gradilo se leva - leva, stanovi, neboderi, poliklinika. Mi smo dica išli po gradilištima ka danas ova naša mularija po trgovačkin centrima. U vrime kad nije bilo kupit petardi, tamo se tražija komad korde - danas bi se stručno reklo štapina - i kapsule. Pa bi se onda uvuklo kordu u kapsulu, stisnilo klištima i - brum - zapalilo. Kad nas je u bivšoj JNA učilo rukovat eksplozivom, vrlo brzo se ustanovilo da nas devedeset posto znade to izvest bolje od starijeg vodnika što nas je obučavao – ''bem vam tetku, omladinci, gde ste vi već prošli diverzantsku obuku?" - "Nigdi, ćaća nam je pravija kuću. Pa minava za temelje i za septičku jamu!" - odgovarali smo mi.
Stine po kupama
To se tada zvalo "individualna stambena gradnja". S dozvolon ili bez nje. A ako je i bilo s njon, onda je ona služila samo zato da na njezinin koricama - žutin debelin - moš štokod izračunat, iskubicirat ili pritvorit u kvadrate. Sidili bi mi tako kući za ručkon, blagovali... a onda bi se čulo - "Bruuum!". Sve bi se streslo. Pokojna baba Mara u Erakovih bi se krstila - "U ime Isusovo sveto, a šta je ovo? Potres, sud svita! Ajme nama nesritnicima!" - kršila bi ruke, a sin bi joj Branko reka - "Ma, šta si tute zinila. Ulazi u kuću. Pušti ljude da radu!" A onda bi se čulo još jedno "bruuummm", zemlja bi se još jednon stresla, s njon i kuća. A čulo bi se i škarljanje stina po kupama na krovu.
Ubrzo bi neko iz druge kuće zavika - "Jeste li vi normalni, pa svu ste mi ciglu porazbijali, cili krov izbužali, miliciju ću van zvat, bando, da bi li bando!" - "Vrag odnija više vas i vaše mine, sve ćete mi porušit. Ja san kruva i vode ila dok san ovo napravila!" - kukala je udovica dok se ovi, jadan, šta je minava, izvinjava i ispričava. Kuca okolo na vrata. I nosa cigle - eto, sad će on to sve zaminit, jedan tren. "Nemojte mi se, strina Mare, ništa sikirat. Bit će to i bolje nega je bilo, ka novo..."
Guma od FAP-a
Najnormalnije je bilo sidit u dvorištu, lip dan. A onda ti odjedanput doletio priko ograde guma od FAP-a. I puf - pravo u pomidore! - "Eto, joj vraže sriću, kud odleti..." - vika je neko odozdala. I trča ka bez duše, vidit da nije koga ubila. A onda bi odanija kad bi vidija, da nije ništa... "Kako ništa, sve si mi pomidore uništija. Za vraga san cilo lito zalivala" – grmila je stara, a rodijak je umiriva - "Ma kupiću ti ja na pazaru cilu kašetu!" - "Šta će meni sa pazara, da san ja tila sa pazara, ne bi ih sadila. Vrati ti meni moje pomidore." - "Ma evo, platiću ti!" - "Ma šta ćeš ti platit, vraga crnoga. Nisi mi ni kupe one šta si obeće još prominija."
Ima tako familija, susida koje još i dan danas ne govore, sve zbog ti vražijih mina. A septičke jame, one bi se minavale dok se ne bi našla vena, odnosno profonda. Da je ne triba često praznit, po mogućnosti nikada. E da, brinila ih ekologija.
Nekad bi to bilo odma, a nekad bi se kopalo, tri četiri metra. Pa bi se to komentiralo kad bi se izastopce nekoliko dana s istog mista čule mine - "Ma gledaj ti nesritna čovika, još nije provundu naša. Naletija na živac!"
Lako je tako
Svega san se ovoga sitija kada san čuja - odnosno pročita, jer čulo se nije ništa - da je ovih dana na gradilištu podzemne garaže na Poljani napravljeno probno miniranje. Da je neko, da prostite, prdnija, čulo bi se više. Danas to izvodi Rudarsko-geološki-naftni fakultet iz Zagreba, ispituju se karakteristike stijenske mase, ubrzanje seizmičkih valova, vibracije okolnih objekata. Nigdi kumpresora, nigdi dalamita, vitezita, nigdi uzvika "Miiiina". Najprije, kao upozorenje. Pa bi onda išlo - "Miiinaaaa, goriii". To da se moš pripremit. Pa bi onda na koncu išlo - "Miiina, paaaliiii". I – Bruumm. To su bila minavanja. A ne ka ovo danas. Tuku Komatsu i Liebherr. Pari tehno party, a ne građevinski posal. Muka je tako. Naši bi pokojni socijalistički građevinski neimari s oton aparaturon za godinu i pol dana naftu ispod Poljane našli a ne to zeru podzemne garažice na tri etažice iskavali...