Tucaju li se Šibenčani šta? Slabo i nikako, tvrdi nam Ivana Čular. Koja o tome zna ponešto, jer se tucati – to i mala dica znaju – može samo jajima! A u nje, na štandu, odnosno u kiosku njezina OPG-a, na šibenskom pazaru, prodaja ide slabo, veli nam, unatoč tome što su joj jaja domaća i pristupačna cijenom, dvije kune za komad!
O, korono, korono, šta ovo učini od naroda, nije mu ni do čega, pa ni do tucanja ni taj jedan – ili dva dana godišnje. Jer, ako se neće tucati ni sad za Uskrs, a kad će?!
– Je, korona je stvarno učinila svoje, pa je ova godina podbacila šta se toga tiče! – objašnjava nam stručno i susretljivo Ivana, u koje se Šibenčani i Šibenke već tradicionalno opskrbljuju mladim sirom, domaćim jajima, kozjim mlikom i sirutkom, domaćim kokicama. Posebno su, čujemo bar tako, Šibenčani "goluzi" na mladi sir, koji je neizostavna delicija na blagdanskom stolu za Uskrs ujutro, uz jaja, šunku i pršut, i francusku salatu. To je kad je normalna godina, ali otkako je došla korona, ništa više nije normalno. Sada je sve – novonormalno! Ništa, fala Ivani, ajmo mi dalje!
Da se neko jaje ipak nađe, pa da se od njega zamisi i tisto za lipe, mirlušne pogače, govori nam i to što je skoro nestalo lipih krupnih naranača, washingtonki, iz Visa, točnije Komiže, što ih na svom banku nudi kaprijska nevista Zorica Radovčić.
– Peče svit još pogače! Kako da ne – veli nam. A nama nekako logično – a što će drugo radit, ako se već ne tucaju, nego kuvat pogače, ribat u njih koricu i mumat ih na kauču!
Čeljade ka rudnik
– I još dodat u njih koju kap lipog šibenskog prošeka i teke maraskina! E, to su mirisi ditinjstva koji se pamte i u stare dane – uzdiše pokraj nas šjor Pere – tako reče da se zove – koji unatoč koroni, od koje se čuva, ne može bez pazara, bez toga šušta i gušta, tih vonja i profuma koji mu i u ovim penzionerskim danima životu daju šug. Osobito u Velikom tjednu muke Gospodnje.
Jer, muka je, kako nije, vidit ovo pusto obilje na pazaru i oko njega, a ne smit se mašit.
– Jer, ako bi i moga ist, onda nemaš novaca. A oni koji imaju novaca, ne smu, jer im doktor brani. Naša im je kolesterol, tlak, cukar, giht. Kad ostari, čeljade postane ka rudnik! Svašta u njemu nađu i ono za šta – dok si mlad – nisi zna ni da postoji! – veli nam naš mudri i pametni šjor Pere, koji biži od aparata ka vrag od tamjana.
Al' zato šjora Branka ne biži. A i šta će bižat, kad je njeno ime nije obranilo od svih ružnih stvari šta su joj se dogodile u životu. A bilo ih je, kako nije. A od lipih, ima u nje baš lipe, šesne mišancije, Bog bi je ija, jutros je ubrana, još je na njoj rose vidit. Ili je to voda s obližnje špine, ko će je znat.
– Je li ovo verdura za post, za Veliki petak?
– E, dico moja, nekima je post svaki dan, a ne samo u petak, nego i u subotu, a možda i u nedilju! – smije se Branka, koja na pitanje šta se najviše kupuje za Uskrs ili prid njega, pametno veli:
– Najviše iđe kako ko i što ima u džepu!
I to je pametno! U mišanciji svašta – kostriša, blitve, one s bilon i crvenom stabljikom, koromača, divlje salate, endivije, divljeg luka. I mi smo divlji! – draga je gospođa Branka. Koja na banku ima i teke lipog, starinskog cvića, viole – iz pisme "viola kraj vode rumene" – i nevena.
Nema gužve
– To ćemo poslat sad u Dubai! – govori nam.
– Zašto u Dubai?
– A vidiš da tamo sva ova naša banda ide! Imaju i pravo, evala im, kad im može bit – ispaljuje kao iz topa. I još važno, biblijski podcrtava:
- Zlo ne ulazi kroz usta, nego iz usta! Eto na, sad i to znamo!
A da s ovogodišnjim Uskrsom i njegovim pjatancama i obilancama stvarno neće nešto bit posebno veselo, svjedoči i lik Željka Šupe, koji u svojoj legendarnoj mesnici priko puta nove pošte stoji besposlen u utorak, u 11 sati. Lip, uredan, u ispeglanom bilom mantilu, s kirurškom maskom na licu, sklopija ruke – šta bi se u Šibeniku reklo – "ispod pauza". Pari likar, a ne mesar!
– Jesi vidija, a! Šta san dočeka. Nema gužve! Da bi to bilo prošlih godina, ko je moga napripravit janjetine što bi se tražilo! – govori nam Šupe ono što i sami znamo. Kakvi je to Uskrs bez jaganjca božjeg koji oduzima grijehe svijeta. Smiluj se, Bože, onom ko ga ne voli. Ne zna što propušta!
– I to ne bilo koji kraj janjeta! Obavezno prvi. Zadnji kraj samo ako nema prvog! Onda su dobri i buti, ako nema ništa drugo. Za mene, zadnji kraj je najbolji za peć u padeli, ima više mesa, a prvi je kraj za lešavanje.
– Koja je kilaža najbolja?
– To su ti janjci devet-deset kili čistog, to je vrh. Iznad toga nema ništa! I poskupili su janjci, 80 kuna kil, s glavon, odnosno komadom za žuntu, a bez glave – 85 kuna kil.
– Otkada?
– Ima već jedno misec dana. Nema ih! Nema ovaca, nema janjaca, nema naroda, nema ko čuvat. Obaša je gazda prije neki dan cilu Zagoru, nije naša 50 komada! Prazno sve, nigdi nikog! – veli Željko, koji maše rukom fotoreporteru Nikši:
– Di'š me slikavat, nisan ti ja brat Joško! Eno ga i sinoć uvatilo na Šibenik IN-u!
Bolje u ratu nego danas
– Pusti Nikšu i Joška Željka, šta bi ti nama i našim čitateljima još priporučija za uskršnji ručak?
– Lipog telećeg boka, za u padelu i ispod peke, su teke kumpira. Za roštilj bržole, vrat... Ima svega, ali slabo iđe. Kad je najbolje išlo? Ne'š virovat, al' u ratu! Bilo je bolje nego danas. Ima desetak godina da je sve palo. Nema moći! Kupovne, nego koje. A nema narod ni apetita, volje, sve je to opterećeno s ovom bolešću, neizvješnoću, ma sa svim. Sve je to ajme!
– A janjeća glavuša? Uzme li ko nju?
– Uzme, ona se lako proda, deset kuna komad. Ko je zna ist, ko ćefta glavu, na njoj ima lipo ist. To je za sladokusce. Meni mater ne priznaje ništa nego glavu i bubrig! A ja najvolim šuplju bočinu! Od bilo čega, to je meni zakon – veli nam Šupe. To je flam, ili šta bi naši susjedni Splićani rekli – mulam. Od njega mo'š šta o'š! O'š ga lešat, o'š ga peć, mo'š ga samlit, a nije skup, nego pristupačan i dostupan. Razlika je 20 kuna bok i but! To je za one koji znaju, a ne samo koji imaju!
Al' da ne bi ispalo da samo kukamo, Šupe nam kao pravi poznavalac otkriva navade Šibenčana:
– U nas ti svi, ko u svemu, tako i u mesu, čekaju zadnji tren, petak i subotu. Onda će svi doć, daj ovo i ono. A osim toga je i visok datum, zadnji dani od miseca, nisu još bile plaće i penzije. Skupilo se sve što ne valja!
A stari šibenski mesar, još stariji od Šupe, Zdeslav Maričić veli nam da se u Šibeniku za Uskrs blaguju samo tri stvari.
– Ne znaš koje su to? Prva je janjetina!
- Dobro, to znamo, ali koje su druge dvi!
– Druga ti je isto janjetina!
– A onda je i treća janjetina?
– Bravo, pogodija si! A ako ćeš je lipo lešat, onda možeš unutra bacit i koju luganigu, ako ti je ima ko napravit – veli Zdeslav, koji je meštar za ovu šibensku kobasičicu koja se tradicionalno blaguje u zimu, o božićnim blagdanima.
– I bitno je janjetinu ne prikuvat. Ona mora bit malo življa – ponovio nam je stari meštar još jedanput dobro znanu mantru svih bonkulovića. O janjetini koja mora dršćat na pinjuru, jednako ka i onaj koji je blaguje, nestrpljiv da u tilo svoje i usta primi ovu "oštiju" božju. Da meso... puina, maslo, s mlika skinuto!
Bar kapulica nije poskupila
A uz janjetinu tradicionalno – ka "kulo i kamiža", odnosno ka košulja uz guzicu, jedno s drugim – ide i mlada kapulica. A di ćeš bolje od one iz Draga, ima je odma na početku pazara, kod Filipa Vulina, pet kuna vezica. Ista cijena ka i prije sto godina. Eto konačno jedne dobre vijesti. Ako je poskupila janjetina, nije kapulica. I to je ona lipa bila, srebrna, od najbolje sorte, najslađa. Ne ona ljuta što spali usta, nego luk srebrenac. Nakon njega, ide crvena, pa žuta kapula. Ona je, samo joj ime kaže, za žućenje, odnosno šufigavanje. Ima u Filipa i ljutike, ali nema za nju kupaca, otkako nema finih restorana, pa će je vratiti nazad u zemlju, neka se širi i kopiti, dok ne dođe sezona, pa je počnu tražiti kao "šalotu".
Svega ima na šibenskom pazaru, samo nema kupaca. Eto, u Grozdane Mijić ima i Viagre iz Dubravica, fino pakovane, jeftine – 35 kuna smotak – a jednako djelotvorne kao što je ona Pfizerova. A bez nuspojava! Šta je u njoj?
– Mlivene sušene smokve, bajami, vanilin šećer i rakija – veli nam Grozda. I onda, kad ta "sila udre na silu", šta bi reka legendarni Mate Vukorepa iz Planjana, onda – drž se kume zida! Da te ne bi zaminilo za kumu!
I dok mi tako ljudikamo s Grozdom, pokraj nas prolazi još jedan poznati mesar, Mate Jurić, sa sadnicom masline, talijanskog leccina.
– Šta to znači, odlazi se u poljoprivrednike? – pitamo Matu, ali nema straha za njegove stalne mušterije. Bar ne još! Iako, i u njega je janjetina – koja je za Uskrs broj 1 – poskupila. Šta je reć?
– Korona! – veli nam.
– Ma čekaj, pa šta korona janjcima smeta?! Pa ne napada njih – velim ja.
– Ma nije to, nego su zatvorene gostione, nema prodaje i ljudi su na selima digli cijenu – priča Mate. Čekaj, pa zar cijena ne bi tribala padat ako pada potražnja, a ne obratno?
– A, ne, ne, u nas je sve obrnuto, sve naopako, pa tako i to. U nas je sve poskupilo, poskupija je celofan, ovaj za zamotavat meso, poskupilo je betonsko željezo, mriža pa tako i janjci. Sve ošlo gori!
I eto, pa ti sad budi pametan – sve ošlo gori, a tucanja – nikad manje. Al' priživili smo sve, pa ćemo i to. Sritan vam i blagoslovljen Uskrs, svitu!