StoryEditor
ZanimljivostiNostalgična

Novogodišnja priča u sjećanje na sretno djetinjstvo i raskidane “gaće”: Jer, ništa se ne može usporedit sa zvukon balinjere koja tare od asfalt

Piše Zdravko Pilić
2. siječnja 2020. - 20:36

Tri stvari Šveđani rade najbolje na svitu. Najprije Šveđanke! To niko ne može napravit ka oni, valja priznat, šta je je. Druga stvar, drugo čudo koje Šveđani rade najbolje na svitu je - švedski stol. Ti non – stop ideš i piješ, a on non stop - pun! A treća stvar je SKF! Ne znate šta je to? Znan ja da vi ne znate šta je SKF! A oklen bi i znali! Bila su to vrimena kad nije sve ošlo u PRC - odnosno PUBLIC REPUBLIC OF CHINA - nego ona na kojima je još uvik na najboljim stvarima pisalo MADE IN SWEDEN.

 

Starijim je zakon bija SKH ili SKJ, ili oboje zajedno - on je dilija stanove, poslove, svinjske polovice priko sindikata, kumpire u vrićama, jabuke u kašetama, ajvar, kukumare, paprike, ljute i slatke feferone, ‘pasterizovanu cveklu’ u velikin žutin važima, od tri kila, na kojiman je znalo još pisat i ‘Rdeče pesa’, a koje bi mater nakon toga koristila za sadit kaktuse ili đirane, ako stari ne bi prije toga odnija na selo pa napravija od nje babi sić za vadit vodu iz gusterne, s ručkon od žice koju bi utaka u dvi buže šta bi probija sa strane. To je bila reciklaža, a ne ovo danas.

 

Čudo iz Švedske

 

SKF je, dico moja, značija Svenska Kullager Fabriken, i bija je naziv švedske tvornice kugličnih ležajeva, koje smo mi zvali balinjere. I ja bi volija da ja vama mogu opisat oto čudo, oto strahopoštovanje, oto ushićenje, otu radost kad bi nas tri četiri mulca, okupljeni oko nje ka oko oštije, Svetog grala, s glavama na kup, otvarali tu zelenu škatulu, u kojoj je u škurom, masnom papiru. Sličnom ovomen koje sada žene koriste za pečenja, ležalo to švedsko čudo - balinjera. Takvim sjajem kao ta malo, čudesno metalno kolo od švedskog čelika, najboljeg na svitu, može sjati, što bi rekao Arsen, samo ono što je prošlost već. Ili kao prsten. Čiji nas je sjaj, sve kolektivno pretvarao u Frodoe Baginse! A onda kad bi ga metnili na prst, ili dva, ovisno o tome koliki je bija, je li za prvi ili zadnji kraj od karića, pa zavrtili i stavili kraj uva - slušaj, slušaj - a ono čini ‘zzzzzzzzzzzz’. Koja je to pisma, koja muzika bila, koje tehnološko čudo, savršenstvo mehanike...

 

Možete me danas provozat u Ferrariju ili Lamborđiniju, možete me sist na motor od Kenya Robertsa, ili na crvenu Hondu 1100 Ante Lučeva, Norton Bare Šarića, pokazat mi Samsnug Galaxy S 110, onaj koji kuva kafu, i Huawei sa šest Zeissovih kamera, sprida i zada - sve je to ništa, da oprostite, pusi smouk, prema tom zvuku. I onoj potmuloj tutnjavi koju san i prije neki dan čuja kako ide priko Vanjskog prema obali. I vas protrnija! Jer, ništa se ne može s tin usporedit, s tin zvukon balinjere koja se tare od asfalt. A ti - letiš! U snove, u ditinjstvo, među prijatelje, u automehaničarsku radnju u susjedstvo, masne stupe, drebang, šublere, kartonske kutije pune dalekih, čudesnih adresa i naziva, gradova, Pirellijevog kalendara na zidu, s golin ženskima...

 

Sve zbog curica

 

E, tako ti je to s nama muškima, sve uvik na istu stvar završi... Al dobro, valjda smo i te kariće, pravili i vozili zbog curica. Pravili se važni prid njima, one bi gledale sa strane, na skalama, a mi bi se spuštali na nizbrdicama u njima, sami ili u paru. Prvi je upravlja timunom, a ovi šta mu je visija na leđima je bija balast, krivija bi se u pravu stranu. Ili krivu, pa bi se rasuli ka torba. Razbili bi se ko pi... Al, ko je smija plakat. Zato bi se one smile smijat! Davile bi se od smija. A mi glumili da nam nije ništa! Jebate, jesmo svi bili izgrebani!

 

Svi smo parili ka Al Pacino u ‘Scarefaceu’, svi smo imali po sebi cilu kolekciju krasti i grafuna, po nogama, kolinima, laktovima... Danas bi nas na medicinskom fakultetu proučavali! A mi bi po tome još prčkali onin našin crnin, šporkin rukama od asfalta i ne sićan se da se ikome od nas išta ugnjojilo ili dalo na zlo. I sad, kad nas se sitin, svakome ja falija bar komad zuba, a ne ka danas kad sva ova naša dica pare ka sa reklame za ‘Colgate’...

 

Bit će da je to bila posljedica toga što se karić nije samo vozija sideći na njemu, nego i ležećki, vještiji su čak upravljali i nogama, pa i prsimice, niz moju nizbrdicu, iznad poliklinike. Šibenčani bi pravilno rekli poluklinike. A ne ka Splićani, koji sve iskrive – oni tako i karić zovu karet, a brudet – brujet! Kočilo bi se nogama, a kad ni to ne bi pomagalo, a u susret bi odozdala nailazilo auto, ili zid od škovacinske garaže, onda bi se jednostavno ita sa karića, ti u jednu stranu, a on ispod auta. I samo si glavu pazija, rukama čuva, sve drugo moglo se i razbit, oderat, bit modar ka lonac. I dizat se šta prije, jer bi za tobon poletija i oni do tog trena jadni, uspaničeni vozač, kojem život do tog trena nije vridija ni pet para. Žena bi mu na prvom sicu skrikala, dica po zadi a on bi potpuno van sebe, poteza ručnu i pita – ‘Dušo, jesi živ, šta ti je!’ -

 

A ti, striž - biž, jer kad bi on vidija da ti nije ništa, onda bi potrča za tobon svin šucon, sa svin živin beštimjan za koje danas niko i ne zna da postoje, pa si bija sritan ako te je uspija samo dovatit nogon u prdenjak. A onda bi te još onakvog, izgratanog i ćaća dovatija kad bi navečer doša kući, izranjavljen ka da te s prve linije dovuklo. Al, to se onda nije računalo. Onda su druge stvari bile bitne.

 

Di mi je sikira?

 

- Nu ti patika! Šta misliš da ću ja samo za postole tvoje radit! Vidi ti gaća! Šta ima da smo ti ih kupili. Nedilju dana ti roba ne može trajat! Ka da po brdu, za kozama odaš!
Jebi ga, noge će zarast, nove adidaske neće! Moš ih samo bacit u smeće!

 

Ali niko nije plaka zbog šibe ili kaiša. Plakalo se samo zbog karića.
- E, sad će u špaker! Di mi je sikira? Nema ni nje! I ona je nestala! U Nene! Šta će u Nene? Macon ću ga! Nema ni mace? I ona u Nene! Tribala barba Branku za bakalar! Ma, moš mislit! Daj to vamo!

 

I onda bi to moj stari, ka da je Bruce Lee, a ne šofer u Šarinoj pekari, satra golin rukama, a podivljala bi i mater koja bi me dotada branila, kada bi vidila od čega je napravljena zadnja osovina, ona na kojoj su stajale dvi male balinjere – od crvene drške njezine metle.

 

- Magarčino! A ja se čudin di mi je metla! A on je otpila! I muči! I još veli - pojma nema di je. Tamo di si je i ostavila. Znaš da je ne petljan oko tih vaših ženskih stvari.

 

A onda san dobija i još jednu, dvi, onako, priko ruke, kad je stari razbijajući karić pripozna da spužva ispod tapecirunga od selotejpa ne može bit od ničega drugog nego od kušina od katrige koji je misteriozno nesta prije desetak dana. ‘Svugdi smo ga tražili, a evo di je!’

 

Uto bi upa i susid Branko.
- Mate, da nemaš komad izolir trake. Ima san dva tri koluta, pa ih nigdi, pitaj Gospe di san ja to stavija, sigurno san nešto radija...!

 

- Bit će sigurno na ručkama od karića, vidi šta su ih oblipili, ovi moj a i tvoj, nisu ih žalili!, reka bi moj stari, pokazujući mu timun, a Branko bi se lupija prstiman po čelu

 

-Je, ne triba ti govorit. Crvena su bila oba dva koluta. Zato se oni moj ukutrija tamo pokraj stola, a ja sve izvrnija. I veli pojma nema. Još me pita da šta je to, da kako izgleda. E, bogami će je zapantit, neće mu tribat drugi put crtat!

 

Velin van ja, nema danas takvog Dida Mraza ka šta je bija mehaničar, pokojni Bare Šarić, ni takve bile brade ka šta je bila njegova riđa, ni takvog dara ka onog koji bi ti on pružija, u maloj zelenoj kutiji od papira na kojoj je pisalo SKF, Svenska Kullager Fabriken, Made in Sweden. I onaj zvuk, ono zzzzzz, od kojeg mi se još i danas zavrti u glavi, i onaj zvuk tvrdog švedskog čelika koji se tare od šibenski asfalt, i Thunderstruck od AC/DC-a na ‘You tube’.... I mi letimo! U još jedno novo leto!

# šVEDSKA#KARIćI

Izdvojeno