StoryEditor
ZanimljivostiJedinstven grad bez adresa

Jedna vrata bez adrese iza kojih se stalno mijenja sadržaj i jedna bolna slika iz djetinjstva insprirale su našeg kolumnista na ovu lijepu blagdansku priču o tome kako je u Šibeniku bilo nekad

Piše Zdravko Pilić
26. prosinca 2019. - 14:26

- Ma šta Ante Starčevića 2? Ti boga njima i njemu, ka da ja plan grada, kartu topografsku nosin sa sobon, pa ću sad ić na njoj tražit di je to! Nisan ni dosad zna na kojoj su adresi, a kamoli sada. Biće ja turist pa san željan bazanja po ovoj bljuzgi vanka - žestija se ovih dana isprid zatvorenih dveri Erste banke jedan od starijih Šibenčana, naših sugrađana, od kojih ritko koji da zna i svoju vlastitu adresu, onu na kojoj živi i u kojoj se rodija, a kamoli koju drugu.

 

- Šjor, priselili su van u Kornatku!, pomoga mu je jedan od prolaznika, a ovi se naš tek onda užega:

 

- Pa šta nisu mogli tako napisati - priselili smo u Kornatku - a ne lipit ode po caklima puste listove, upute, ka da objavljuju spise za izbore. A ko to more čitat, ni oćale nisan ponija. Ništa, iđen tamo, u Kornatku, priko puta, imate će me šta čuti. Oni i Ante Starčević! I kralj Zvonimir i Petar Krešimir četvrti i peti.

 

Je, svitu moj, takvi van je naš svit. Stipe Pipe Šare nema još od 1945. ali Šibenčani još i danas kupuju u Šarinoj pekari, kako zovu dućan koji je držala između ostalog Krka, Šibenka, pa Konzum, koji je u međuvremenu posta i Fortenova...

 

Pekara bila pekara ostala, šta ima veze s time šta su joj peći prodali u Šabac, pa je u njoj trenutno parking! Čuj mene, trenutno, a bit će tome i 15- 20 godina! Ili A Erste banku ni dosad nisu zvali banka, nego činovnička zadruga, ili u najboljem slučaju - činovnička samoposluga. Ili čak i - posluga! Čak i onda kad ju je prije nego je tamo otvorena banka drža Kike Grandeš i Ivica Lokas, i njihova tvrtka koja se zvala Vidici Shop. Isto je to bila - činovnička. Tamo bi te slali mater ili ćaća: ‘Aj, otiđi u činovničku!’ Nije te niko sla u Ante Starčevića broj 2! Ili kako se već onda zvala adresa na kojoj je poslovala.

 

Alibabina pećina

 

A ja tu ‘činovničku’ vidin i dan danas, stoji mi u glavi ka fotografija, mada san puste stvari u međuvrimenu zaboravija, izblidile su slike, izlapili okusi i mirisi. Sićan se ulaza, koji je bija malo unutra, pa na desnu ruku, izlaz je bija livo, iza kasa – bile su dvi ili tri, žene su lipo sidile za njima i tukle po makinjama, a ne ka danas.

 

Sićan se i di su bile igračke, u velikom izlogu di je sad bija bankomat, s ulice bi se vidilo. E, da, nisu znali psihologiju kupaca, i onda, makar se to nije tako zvalo. Pa bi ja onda vuka mater za ruku unutra da mi kupi neko auto, ili pušku, ili pištolj na one crvene plastične metke, ‘plašljivac’ je tada bija ozbiljna stvar, nisi ga moga kupit u poslugi ka danas, kad moš petardi kupit na kile.

 

Mi smo ih sami pravili od hipermangana i srebrne prašine, što smo ih kupovali u apoteci, pa mišali sa sumporom, i potpaljivali ‘kordom’ koju smo krali s gradilišta poliklinike, na kojoj se minavalo sve u 16. Gruvalo je po cile dana ka na fronti! E da, bit će bilo ovih bagera gusjeničara ‘Liebherra’ i ‘Komatsua’ ka danas, sa špicama i hidrauličnim čekićima od par tona!

 

 

 

 

I ta mi je ‘činovnička’, da se vratin opet u nju, odluta san, bila ka Alibabina pećina. Naročito taj prvi dio, na desnu ruku kad bi uša, di je bila polica s igračkama. Onaj drugi dio me nije puno interesira, tamo su bile metle, prašak - Faks Helizim, u platnenin vrićicama, od kojih bi se radile krpe kanavače, Ava ‘s azurnim zrnicma bjeline, iz tvornice Miralanza Đenova’ – e da san matematiku vako pantija, ka ove reklamne pizdarije, di bi mi bija kraj - pa onda gori u vrh polica sa siron i salamama, i rizalicom, na kojoj je radila teta s onon rekamanom trakon koja je išla priko glave, od jednog do drugog uha, a pričvrstila bi se ukosnicama.

 

Koje ja nisam vidija, pa bi se uvik čudija čime je to zalipljeno kad stoji tako čvrsto da ne ispada. Biće i spavaju s otin na glavi, ko to može skinit kad se jedanput zalipi! - mislija san i gleda u njih. Bili su mi interesantni i oni mesari, s tintanim olovkama iza uva, koje bi uvik malo liznili, kad bi išli s njima pisat po karti i pravit račun.

 

E, da bit će ih mučija HACCP i fiskalna blagajna! I još mi je bila interesnatna ona velika škrinja - ili čak i dvi - sa sladoledima koja je stajala kod blagajni, tamo blizu izlaza. A u njima je bija kornet Ljubljanskih mlekarni, omotan sjajnim papirom na kojem je bila koza - ista ona koja je danas na Laškom pivu – unutra posut krupnim lješnjacima.

 

Sladoled u loptici

 

Pa onda sladoled u loptici, sa zličicama u bojama, kojima je ručka bila u obliku mede, ribe, dupina. Ni one se nisu bacale, nego su se čuvale, skupljale, mijenjale. Kao i loptice s kojima se igralo, ili nalijevalo vodom pa bi gađali jedni druge. U stvari, voda je još bila mila majka, znalo bi se u nju nasuti i škalje, sitnije il krupne, kakve je već bilo na svakom koraku pokraj puta. Nije bilo sve asfaltirano ka danas. Zgodno je bilo kad bi dobija s njom u glavu, parilo bi da te konj ritnija kopiton! I kad mi nešto danas iđemo reć našoj dici... Kakvi smo mi bili, oni pare anđeli!

 

Činovnička je meni osobno bila i ‘škola za život’. U njoj san naučija da je lako postat lopov - triba ti se samo ukazat prilika. Niko ne vidi, niko ne gleda, i hop - liza sa slikom Ivice Šurjaka, NK HAJDUK SPLIT, osvajač kupa - preselila se u moj džep. Ali san odma zatim naučija i da nema savršenog zločina, pohvalija san se materi kad smo izašli vanka. Kako sam spretan! I dobio lekciju koju ću pamtiti dok sam živ. Moja me je Neda natirala da se vratin unutra i da dođen gospođi na kasi to platit, s ričima: ‘Doša san van platit lizu koju san van maloprije ukra!’

 

- Nisan njoj ukra! Ukra san dućanu!

 

- Ona će to morat platit! I zato svome ditetu neće moć kupit lizu!

 

- Ajde ti, ma!’

 

- Ja, da se sramotin i crvenim za tebe. Pa nisan ja ukrala, nego ti! Sramota te je? I triba te bit sramota! Ne možeš! Možeš, možeš, kad si moga krast... Nisi kra? Nego šta si napravija, uzeja sakrija i nisi platija! A kako se to zove? To se zove krađa, a ti si lopov! Šta kažeš, da to ne vridi ništa? Svejedno je kolko vridi, ako si ukra. I da vridi miljune i da ne vridi ništa. Svejedno si lopov. Ulazi unutra!

 

Efektna pedagogija

 

Kako san ja uspija priko svojih usta privalit to što san triba reć, dok me je ona ka božica pravde gledala kroz staklena vrata- nije to bila moja mater, bila je to neka sasvim druga, dotad nepoznata žena, slipa i gluva za sve moje molbe - od suza, od bala, od ridanja, od srca koje mi je tuklo ka da će iskočit iz prsiju i grla. Niko na svitu nije u tom momentu bija kriv ka šta san ja bija, nikad više takvog srama. Od kojeg mi i danas, četrdeset i koju godinu kasnije, bride uši obrazi. Teta s kase se samo nasmijala, dala mi još jednu lizu, uz ovu moju, ali ja nisan vidija ništa, niti sam ijednu uzeja. Ima san osjećaj da su sve oči ovog svita, a na samo samoposluge, uprte u mene. I nisam zna koje su gore - one koje se smiju, ili one koje optužuju.

 

-Jel ti bilo lipo? - pitala me je mater, dok sam hodao pored nje.
Nije bilo. Bila je to jednostavna, ali efektna pedagogija koja se nije puno razlikovala od kućnog odgoja većine drugih na šibenskim ulicama. Ako bi me susjed potegao za uho, moj se stari ne bi išao tući s njim, nego bi me pitao:

 

- Susjed je dobar i fin čovik, i sigurno to nije napravio zaništa. Reci mi šta je bilo?

 

Bilo je to vrime u kojem se problem uvik najprije tražio u sebi, a tek potom u drugima. Virovalo se u autoritete: susjede, starije, učitelje, školu. U razredu od trideset đaka bilo je uvijek nekoliko ponavljača, i tek nekoliko odlikaša, a svi drugi su bili u nekom prosjeku. Kao i životu, uostalom. Danas ne pada nitko, a odlikaši su manje-više svi, jer roditelji trče u školu čim njihovo ‘zlato’ dobije malo slabiju ocjenu i imaju za nju i njega stotinu izlika.

 

Eto, di ja sve i dokle u ovom svom čudesnom blagadanskom lutanju kroz izloge dođoh. Čudesni su ti naši šibenski toponimi, te naše ‘činovničke’, naši ‘Kronjini magazini’, ta naša ‘Kosova’ - tamo di je sada DeMe - Jurasove česme, Carićeva kuća, dućani ‘u Mirka’, i ‘u Mare.’ Kod Dedinja, na Bermudama, kod ‘crvenog’ i ‘plavog’, pa ležećeg nebodera, koji su nas napravili ovakve kakvi jesmo. Mi smo, zahvaljujući njima, i danas jedinstven grad bez adresa, koje se nitko i ne trudi zapamtiti...

 

Da Ante Starčevića br. 2!? Reci- priselili smo u ‘Kornatku’ i Bog te veselija!

# šIBENIK#ADRESE# KRSTE GRANDEš# IVICA LOKAS# IVICA ŠURJAK

Izdvojeno