StoryEditor
Lifestylekod dane slamića

Naši reporteri u akciji vinograd: ‘Za vino moje punice pokojni Čelar je rekao - Ante, nikad lipšu kvasinu nisan vidija. Ovo je šteta dirat!‘

Piše Zdravko Pilić
16. listopada 2021. - 09:04

Najdraži grad Mladena Grdovića, što je već poznato, je vinograd. A najdraža teka mog fotoreportera Ante Baranića je, što je manje poznato je – vinoteka.

- Pokojni mi je ćaća uvik govorija, Ante dušo, otvori teku! Da me sad vidi, bio bi jako ponosan na mene, što sam ga konačno posluša! - govorio je moj uvaženi stariji kolega i mentor, dok je otvarao vrata vinoteke Dane Slamića. Kod našeg poznatog ugostitelja i hotelijera i sve poznatijeg vinara došli smo ovih prvih dana jeseni vođeni reporterskom znatiželjom – Ante je zagazio u osamdesetu i shvatio je da mora požuriti ako želi vidjeti – i čuti - ono što nije u cijelom svom životu. Kako se pravi vino od grožđa!

- I šta kažeš, nisi ga s ničim pojačava?' - pita Ante Danu i ne viruje svojim ušima – Bar malo? Nema u njemu Županje?

- Neee, ma kakvi! - smije se Dane i domahuje rukom.

- Pa kako ćeš navuć gradaciju, čovče? - vrtija je glavom Ante nad plastičnim maštalima.

- Pa šta bih je navlačija? Ako ima 20, dobro, a ako ima 17 ništa – takva je godina! Neka je dobra, neka malo lošija!' - priča Dane, a moj ga Ante gleda u nevjerici.

Uvik ista gradacija

- Da godina? Nema u mene dobrih i loših godina. U mene je svaka godina ista! Ista kvaliteta. I uvik ista gradacija! Ono šta fali, dodaš, malo ga pojačaš. Ako malo pritiraš, meni je mast uteka na 21, onda dodaš malo vode. Ako dodaš malo više, onda opet malo pojačaš! I to je to. Ja tako radim! - priča Ante, a ja ne odolih da ga ne pohvalim. Sav ponosan. Kolega mi je.

image
Zdravko Pilić

- Slično rade i u Bosni. Onaj šerbet za polivanje baklava!

No, nije se Ante dao smesti, imao je on stotinu pitanja:

- Ma, čekaj, kako samo 17 gradi. Kako ti se ne uskvasi, s tako malon gradacijon?'- opet je on vrtio glavom.

- Ne može se uskvasit ako se kvalitetno radi! - Dane je bio strpljiv, poput profesora.

- Ma, čekaj, ajde, evo. Imaš sad grožđe od 16 gradi. I šta ćeš od njega, ajde reci? Koliko to vino može imat kad iskuva? U vr glave 11. Moraš ga malo pojačat!' - bio sam nazočan uzbudljivoj razmjeni mišljenja između 'stare' i 'nove' vinarske škole.

- Iskreno, ne bih ga brao da ima samo 16! Jer, sa 16 gradi ne možeš napraviti dobro, odnosno ikakvo vino, to neće imati ni deset gradi. Ali, ako grožđe ima između 16 i 17 gradi, to može biti dobar šampanjac!' - tumačio je Dane. Što je dokazao i u praksi sa svojim pjenušcem ' San'.

- A može bit, ka u moje pokojne punice, i – kvasina! - uzvratio je moj kompanjon Ante. Koji se, umjesto u teoriju, puno bolje razumije u praksu:

Dvokomponentno vino

- To vam je Dane, takozvano dvokomponetno vino. Liti bi se znalo s istim začiniti salata i piti ga! Dva u jedan! Pokojni Čelar, čuveni šibenski stručnjak za vino zna bi mi reć, kad bi mu ja donija vino, šta ga je moja punica pravila, da vidi more li ga spasit, ili kako popravit – 'Ante, nikad lipšu kvasinu nisan vidija! Ovo je šteta išta dirat!'

Nije Antu, da vam pravo rečen, puno zanimalo kako Slamić pravi svoj Babić ili Syrah, jer crno ionako ne smi pit. Ja mu nisam liječnik, nego kolega i prijatelj, pa neću izdat ni Hipokratovu zakletvu a ni Ispovjednu tajnu, ako otkrijem da je to zbog visokog i hemeroida, ali opol... e to ga je već zanimalo. Opol može, opol mu ne smeta! A ni bilo!' A onda me i iznenadio.

- Ljudi, svašta san u životu radija, svačin san se bavija, ali jedno ne bi moga. Ne bi moga radit u kušaonici vina, nikako! Sigurno se čudite zašto, evo sad ću van reć. Meni je svako vino dobro! Ako ne za pit, onda bar za začinit salatu. I još jedna stvar! Ako valja, ja ga nikako ne bi mogla pljunit u kantu, ka šta san vidija da radu. Nego bi ga lipo pušta niz grlo. A s takvin pristupon poslu, ne bi baš bija rentabilan. Moga bi radit najviše uru dnevno, prije nego bi na poslu zaspa! I dobija otkaz! - uživali smo ja i Dane s Antom, kušajući neke od prošlogodišnjih Daninih uspješnica, bijeli Ćaćin san i Rose. Što ga pravi od vina iz svojih vinograda u Ljubostinju i Danilu, a dobar dio grožđa, onog kojeg nema, koje mu fali, ili koje mu jednostavno treba, kupi od drugih vinogradara na tržištu.

Vina stavlja u promet kroz trgovine 'Djelo' i 'Ultru', ali i preko svog hotela Borovik u Tisnom, gdje u njemu guštaju gosti. Ne piju svi samo vodu, koja je zadnje vrijeme 'u điru'. Eto, baš je prije neki dan imao grupu Danaca, koji su navečer guštali baš u – vinu. Gode što bi rekli naši Vodičani, uživaju.

Uzmu svoju butelju i što ne popiju uz večeru, popiju sutra uz ručak. Gode što bi rekli naši Vodičani, guštaju, uživaju. Što ne bi čovjek očekivao od sjevernjaka, tradicionalnih pivopija, iz zemlje Carlsberga i Tuborga. Ali, izgleda da se ne mijenja samo klima, nego i ljudi. Ili naše predstave o njima. Jer, nije samo tako svugdi okolo, nego i u nas. Evo, Dane nam veli da su ove godine masline bolje rodile u zagori, u njegovim rodnim Ljubostinjama, nego u Tisnom.

image
Zdravko Pilić i Dane Slamić
Ante Baranić/Cropix

Rentabilna tehnologija

Ali, pustimo mi Dance, vratimo se mi Anti, koji je zaključio da je njegova tehnologija proizvodnje vina puno rentabilnija od Danine. On ubere 90 kila grožđa i od njega napravi 120 litara vina. Čistog, pravog domaćeg, nema u njemu ništa stranog, ni x, ni y, kao u syrahu.

- Unutra je Krka, voda iz Nacionalnog parka, cukar iz Županje, naš domaći, hrvatski, i grožđe iz Donjeg Polja, sorta zvana trbljan! Je li ko možda čuja za nju? - pita Ante, a ja dižem dva prsta u zrak.

- Jesan ja! Baba bi me, kad san bija mali, uvik upozoravala da ne bi slučajno njega metnija u usta, jer da će me uvatit proliv. Zvala ga je litavac ili pljuskavac!

- E, to je taj! - slavodobitno se osmjehnuo moj kolega, vinar.

- Tu su sortu Šibenčani i svi drugi počeli sadit kad je cukar posta jeftin. Slabe je gradacije, al daje pustu ciđu. I kad se malo pojača, daje bilo vino ka Bog!

A Dane, pak, veli da se od 500-tinjak kilograma grožđa može dobiti oko 250 litara vina. Otprilike pola! Može i koji litra više, ali ne previše. I to je to!

- I ništa pojačavat? - sumnjičav je i dalje moj Ante.

- Prijatelju, tebi bi tribalo pojačat ton. Slabo čuješ! - upadam ja.

- Ma dobro ja čujem, ali mi svejedno ne ide u glavu! Niti malo...

Ali, kad malo bolje uđete u meritum stvari, onda vam neke stvari postanu jasnije. Ljubav prema vinu nije do Ante, njemu je to 'po raci'. Naime, Antin dida, Karlo Hauer, bio je motorist na austro-ugarskoj torpiljarki, a u Šibeniku je ostao, jer je oženio njegovu babu, Trlajićku iz Crnice.

- A zaljubio se, kažu, ne toliko u nju koliko u tastove bačve i konobu. Bio je likom isti ja, i ovo sve šta ja volin vino, to je sve na njega. I zato ja nisan isprid matere do svoje 18. godine smija pit. Jer, je mater bilo strah da se ne uvrgnen na njega! - otkrio je meni i Dani moj kolega a naš prijatelj. Mater je bila u pravu. A kako vidimo i ćaća. Kojeg je konačno, u 80-oj posluša.

'Ante, dušo, otvori teku!' A moga bi je i Grdoviću pokazat. Da i on u nju upiše koju ocjenu – 'Rose 5, Babić 5, Syrah 5...'

item - id = 1135478
related id = 0 -> 1148004
related id = 1 -> 1146094
06. prosinac 2021 21:32