StoryEditor
LifestyleBila je brend

I ‘Lupocet‘ i fond za crne dane: Napravili smo put do Dubravica u zaleđu Skradina, do Jose Šiška, jednog od rijetkih svjedoka rakijaških vremena

Piše Zdravko Pilić
14. lipnja 2020. - 08:07
Pecara, ili kako se u Dalmaciji u šibenskom kraju zove -kotlarica, smještena na livadi pored samog maslinika Josipa ŠiškaAnte Baranic/Cropix

"Oj rakijo, rako, ja te volim jako. A ti mene rako, u jarak polako!" - tako je glasila popularna pisma šta se znala zaojkati po selima, običajno – "u nas dva, tri zapivati zajno". Rakija je bila brend, nije bila prezrena "brlja", ko danas, kad se pije "viskoga", srču koktelići i sušu šipurike za "meknit" u džin tonik.

Pjevali su o njoj ne samo pučki, nego i oni pravi, građanski, socijalno osviješteni pjesnici, poput Dobriše Cesarića – "Rakije, rakije, amo jer utjehe nema u vodi." Dašta ste mislili, da je on bija samo od vode, slapa, voćaka i kiše?! A i Arsen je spominja rakiju, priziva kroz nju ditinjstvo i pokojnog dida, u pismi "Dida moj" - "rakijon me sveg namaži, ka i kad san dite bija ja!". S njon se skidala "vatra", temperatura, fibra, bija je to tada jedan od ritkih poznatih "antipiretika" u vrime dok nije bilo "čepića za guzu" ni "Lupoceta". Nego bi dite dobro "izmaksirali" rakijon, lozovačon, droparicon. Bila je prva pomoć kad bi bolija zub, jedini lako dostupan anestetik, spreman i voljan pomoći na uru po ponoći, šta bi staja u finoj, caklenoj boci sa zlatnin obrubon u veltrini. Sve se moglo s rakijon. Dok nije bilo DeeMa i njijovi prskalica s njomen su se – i starin novinama – prali prozori, pa su se brilali ka sunce. Šta bi reka Kerum - "Operite ih danas, s interneton, online!" Oćete, kako nećete...

Bila je ka štednja

- Rakija je sirotinji bila i štednja, fond za crne dane. Sićan se, u stara vrimena, kad žene nisu imale ništa, kad bi ostale bez pare, bilo je uvik nigdi litra – dvi rakije za prodat, za uvatit koji dinar. Kupit kil brašna, soli, petrolje, šuferine! Bija je to brzi gotovinski kredit, bez jamaca! - ispriča mi je moj stariji kolega Ante Baranić, kojem valja virovat jer je 1942. godište, dite iz "onog" rata, svickog, šta je cili svit pohara. S Anton san se uputija do Dubravica, do Jose Šiška, jednog od rijetkih svjedoka rakijaških vrimena, čija je "kotlarica" – makinja za proizvodnju rakije – živa još i danas.

- Ima nas još par, ali sve je to ništa prema onom što je bilo prije. Danas je to simbolično, za ispeć koju litru, da se ne izgubi tradicija i znanje, ali prije je to bila industrija, prestiž. Najjači su bili Kisići, oni su velike gazde bili u Dubravicama, vridni ljudi, imali su puno zemlje, još i danas, jedan njihov potomak, Ive, ima sigurno tisuću komada maslina, a inače živi u Rijeci. Oni su prije Drugog svjetskog rata imali svoje autobuse u Dubravicama, svoj su rudnik imali čak... - govori nam Joso, a mi, evo, ovim putem pozivamo Ivu Kisića iz Rijeke da nam se javi, pa da napravimo i tu priču o njemu i njegovoj familiji, još jednu iz zaboravljene povijesti Dubravica, koje su silno interesantne. Di god tu koji kamen privrneš, nađeš priču. Prošlu smo šetemanu bili tamo zbog trišanja, voćnog zlata iz Dubravica, a kada smo tom prigodom probali Josinu travaricu, postalo nam je jasno da nećemo ostat na toj jednoj priči, nego da će uskoro uslijediti i njezin nastavak. Eto, znate li kako su prije, dok nije bilo "gradira", ljudi mirili jačinu rakije?

- Uzeli bi malo pa bi prolili po vatri. Ako bi planilo odma, ki da si benzin prolija, buknija bi plavičasti plamen, onda bi rekli – "Uf, sami špirit. Pusti je još da teči. A ako bi samo plackalo po žaru, ili bi ga čak gasilo, onda bi vikali: Gotovo! Prikidaj! Kidaj kotal! Toga se sićan još ki dite!" - opisuje nam Joso. Ko da je bilo "alkoholometara", odnosno gradira ko danas! Još malo pa će ga i na mobitel metnit. Punit ćeš u njega, pa ako budeš ima više od promila, neće ti dat vozit. Nego će još i sam taksi zvat!

Iđe i desetak trava

Inače, u Josinu travaricu iđe desetak trava, a tu mu specijalnu mišanciju za pecivo – iđu u kotal zajedno s dropom – priprema prijatelj Vice Kudre Mikulandra, on je majstor za to, zna točno koje idu, u kojim količinama, kad se beru. Zato i ima lipu, zlatnožutu boju, a miriše, šta ću van reć!

Kotlarice nisu samo komad late, niti je rakija samo alkohol. Uz nju se vežu i nikad zaboravljene priče iz ditinjstva, pučka kultura, uz njih se, počevši od kasne jeseni, pa preko zime do proljeća skupljalo cilo selo.

- Eto, jel vi možete pojmit da je nas u Dubravicama – a ja sam 1955. godište – bilo tri razreda samih petaša, u ovoj školi u Laćama, prema Svetoj Kati. A sad u ciloj školi do petog razreda ima ih možda pet ili šest, nemoj me vatat za rič! A nas stotinu, samo u petom! Nije za nas bilo mista u školi, pa bi nastavu držalo u gostijoni. Ujutro bi bila škola, a poslipodne – gostijona. U Bujasa! Nije prezime, nego nadimak Laće Ivana!

- Čovče, to je prava škola za život! Da je u mene u Šibeniku bila takva, ja bi fakultet bija iz šuca završija - veli Ante - da fakultet, magistrira i doktorira!

Kotlarice su, zapravo, radile do prolića, jer nije bilo kuće u Dubravicama koja nije imala baren dvije tisuće panja vinograda. To je bio minimum, a nerijetko je toga bilo i puno više. Najveći su kotlovi bili u Laće i Kisića, i mora si kod njih čekat svoj red. Oni koji su s gazdom bili prijatelji, i imali više dropa, dobivali su bolji termin, kad je vedro i burno vrime. Jer, nije svejedno po kakvom vrimenu pečeš! Kotlovi su radili po 24 ure dnevno, to se nije gasilo. I tu bi se uvečer znalo skupit po 50 starijih ljudi, svi su čekali svoj red, to je moglo bit i na uru po ponoći, i onda bi se čekalo kad će kotal proteć, pa rakija isteć, pa kakva će bit, čija će bit bolja, ko će je više imat. Tri i pol do četiri ure triba za jedan kotal! - prisića se Joso. Poslin, kad je cukar doša jeftin, povećale su se i količine rakije. Kil cukra, litra rakije! - glasila je formula, a bilo je lako prodat. Bosna je bila veliko tržište, tamo se rakija pila ki voda, neki su se naši ljudi ogazdili na tome! - veli nam Joso. I tu bi se ilo i pilo, pa i popilo, pa bi se ljudi svadili, čak i potukli. A onda sutra opet zajedno! - priča nam.

- Ko i danas. Na izborima svašta jedni protiv drugih, a onda nakon izbora idu zajedno u koaliciju! - veli moj Ante.

- Bit će da su in kompatibilni programi! - velin sad ja, a Ante mi klima glavon:

- To svakako. Ukrast, lagat, varat, zajebat...

#RAKIJA#DUBRAVICE#JOSO ŠIŠAK

Izdvojeno

25. lipanj 2020 09:34