Često uvatin samog sebe kako ki incukan mislin o ditinjstvu. Znan da su ljudi govorili prije kako čovik pod starost pari ka i dite, vraća se na ditinjstvo. Jeli to zato šta teke po teke rabambiva ili je u pitanju tek prost žal i vapaj za mladosti, za vrimenom kad si moga i tijo sve. Moga si dovatit nebeske vrhunce, moga si volit, trčat, moga si satima uživat u žuboru Čikole dok prolazi kanjonom. I onda ono najvažnije, pogledaš se u ogledalo. Teško se zadovoljit onim šta vidiš. Vidiš stara čovika šta je odigra miljun utakmica životnih, čovika šta je moga bit i u kupu šampijona, a nije, nega je uvik bijo zonaš, bijo u ligi iz koje ne moreš ispast.
Zašto vako o novoj godini počnu take misli ? Počneš lagano pribirat po mozgu. Šta san triba učinit a nisan, šta san moga a nisan zna ? Uvik se sve svede na tvoj vlastiti svemir, na tvoju obitelj. Ka gimnazijalac čita san Rousseaua. Lipo san zapantijo onu njegovu: Neotuđivo je ljudsko pravo pravo na traganje za srićom. To san zapantijo onda i pantin do dan danas. Pogodijo je u srid sride. Cili život i jest traganje za srićom. Jedino šta triba, to je definirat šta je to srića. Pijancu je to pun bocun, ovci svježa trava, a pasu fina kost. Šta je srića meni, šta vama? Dugo je trajalo to traganje za srećom. I onda kad i ne misliš na to, ona dođe sama i nahrupi u tvoje srce. Najednom uzdrhtiš, najednom izgubiš dah, dlanovi se počnu znojit, a ti ne znaš jesu li dublja nebesa ili azur njenih očiju. Rekli bi pjesnici, desila se ljubav. Tako to krene, iskra, pa plamičak, pa vatra, pa požar. Lijepo je kad plam traje dugo. Zato i kad zurim u ogledalo, jest da vidim stara čovika, ali mi stalno prid očima budu one varnice šta su vrcale, oni plamenovi šta su gorili. Nova godina je dušu dala za tu vrstu retrospektive.
Bonaca života
Onda shvatiš da je srića i dijete, a ona ponajveća je unuče. U toj bonaci života, kad prestanu neverini i oluje, počnu ti radost donositi doista male stvari. Baš mi je bila u gostima jedna obiteljska prijateljica i ne znam kako smo došli do vune. Onda je ona spomenila gargaše, pa preslicu i vreteno i kudilju vune. Sitijo san se babe kad je išla ovcama. Uvik bi imala preslicu i vreteno jer nije smila bit besposlena dok ovce lagano pasu. Onda su umisto gargaša izmislili vunovlačarski stroj. Kad bi baba isprela cilu kudilju vune i napravila pređu, dio bi otangala. Nakon toga ko bi ima taru, svojevrsni tkalački stan, počelo bi tkanje. Prije nije moglo biti svadbe u kući a da se po zidovima ne povišaju štrike, lipi tkaveni ukrasni tapeti. Sve sobe su isto imale tapete i to je stvaralo lipi ugođaj domaćinske topline. Kako sad modernim, tek udanim nevistama pričati o stadu, čuvanju ovaca, obvezi čobanice da donese kući ili brime drva ili ispredenu vunu ? Nikako !
Ima svega
I za srićom valja znati tragati. Jedan je valjan uvjet. Triba definirat šta je to srića. Meni je srića i živiti u malom mistu ka šta je Drniš. Ima u njemu puno toga šta imaš i šta nemaš. Eto, za početak, nemaš oni gužvi kakve imaš liti u Šibeniku. Nemaš ni plaćanja parkinga. U nas nema poplava ki u Docu. Mi smo svoje ulice davno raskopali i onda jopet zatrpali. Poljana je širom otvorena i nama gužve. A šta ima ? Ja ka stariji čovik mogu reć da Drniš postaje sve ugodnije misto za živit. Drniš je jedna galerija na otvorenom. U par stotina metara imaš pet šest Meštrovićevih radova. Drniš ima Puhački orkestar stariji od 160 godina, ima Nogometni klub DOŠK star 101 godinu, Gradsku knjižnicu stariju od 150 godina, Osnovnu Glazbenu školu Krsto Odak stariju od 70 godina, ima Pjevački zbor Neuma, Tamburaški orkestar poznat u ciloj državi, ima Klapu Drniš, KUD Miljevci, a ima i Gradski muzej Drniš s velikim brojem Meštrovićevih djela i puno još drugih lipi stvari. Kad se tome pribroje Dani Pasionske baštine, Glazbene večeri u Svetog Roka, onda je slika potpuna. Kruna svega je Jubilate Deo, Festival zborske duhovne glazbe. Šta čoviku više triba !? A ima i kazališta. Sve to šta san nabrojio, isto je dijo onog našeg traganja za srećom. I na lijepom koncertu srce isto zna veselo zaigrat.