StoryEditor
KolumneDrniški amarcord

Svitla ima, još čekamo semafor

1. lipnja 2019. - 21:11

Mi smo ucilo i definitivno baš Evropljani. Doduše, zasad nam je samo vrime evropsko.
Ko je prije moga zamislit da će svaki dan u petom misecu padat kiša i da se tribaju ložit špakeri. Ne znam kako drugi svit, ali vidim po dimnjacima da dosta njizi loži. Meni je draga ona moja štuvica, ima caklena vrata pa guštan gledat vatru kako se prndeca.

U davna vrimena, mater bi na špakeru u bruštulinu pržila kavu da je cili komšiluk miriša, a ćaća bi na ploči propržijo suvih prasećih criva i onda bi to ili s krupno rizanim kiselim kupusom s dosta bibera i maslinova ulja. Da sad to neko u restoranu daje, odma bi rekli da je to specijalitet, a nama su govorili da to jedemo od potrbe. Još smo umisto kruva ili puru. Sad su ižinjali grijanje na one baliniće, pelete. Izgledaju ki šta je prije izgledala ripa za davat kezmadima, a griju nemilice.

Ovi zadnji deset dana baš je bilo živahno u Drnišu. Najprvo smo imali turnir nogometnih tića iz dosta klubova. Gušt je gledat dičicu kako se žeste i kako srčano iđu na svaku loptu. Da tako igraju oni veliki, bili bi u prvoj ligi. Onda prošle nedilje bila je promocija Monografije o 100 godina Doška. Napisa je vridni kustos Muzeja profešur Davor Gaurina. Koja je to fešta bila u Glazbenoj školi Krste Odaka di je to bilo. Puna sala, lipo sve uređeno, a stari igrači s pozornice govoru kako je to nekad bilo i kako se ginilo za DOŠK. U sto godina nebrojeno puno momaka je nosilo DOŠK-ov dres. Uvik je bilo igrača iz Siverića i iz Šibenika i iz naših sela. Uvik su to morali bit kvalitetni igrači. Prije je to bilo vrime zanosa, čiste ljubavi.

To je ki kad se zaljubiš u dragu curu. Nije te briga jel sirotinja il dotarica, ni kojoj je ćaća a ko mater. Jednostavno, ti je voliš i ujtru i popodne i naveče, svaki dan po cili dan. Tako i mi s DOŠK-om. Znamo uvik i ronjat, ali ne bi ni ronjali da nam nije do njeg stalo. Ja i sad znaden otić i na trening. Sad su i katrige u gledalištu, ima svitla, ima sve.

Taman se od nedilje odmoriš, ono u utorak prestava, i to ni više ni manje nega "Leda" Miroslava Krleže. Lipo li je bit prid našom velikom salom di je bila prestava. Žene, cure, momci, starija čeljad, sviju je bilo. Lipo je vidit kad se žena dotra za prestavu, obuče lipu veštu, postole, učini kosu. Pari ki u Zagrebu. Bilo je svita dosta. Ono šta je najvažnije, to je prestava šibenskog kazališta na gostovanju u Drnišu. Kad se ujedine zagrebačke, šibenske i drniške snage, onda dobiješ, kako se to sada reče, vrhunski uradak poput ove prestave. Malo me to sve vratilo u gimnazijske dane kad smo češće čitali Krležu. Drniš vako postaje lipo misto za lipe stvari. Meni je bilo drago kad san čujo da i direktor Šibenskog kazališta nije Šibenčanac nega naš Pakovčanac, Jakov Bilić.

Ja već šezdeset godina navijam za DOŠK. Kad sam bijo mulčić, nisan ni zna da ima i drugi klubova osim oni šta bi nama došli u goste. U igrače bi gledali ki sad u Breda Pita. I ženske su se lako lipile uz nji. Cili Drniš bi saša na Podvornicu nediljom, pogotovo kad bi igra Rudar iz Siverića i Dinara iz Knina. U četvrtak su igrali naši veterani protiv kninske Dinare. Satrali smo ih s 5:3. Ima sam osjećaj, kad san ih gleda, da je i meni tricet godina manje. Igrali su lipo, kombinatorno, uvik u prvoj, drugoj brzini.

Teško je i nosit puste kile šta su ih naziđali. Isto je mot osta. Dva gola je da Marin Šiklić, po jednog Dragan Radeljak i Hrvoje Dujić. Izdvajan onog petog šta ga je da panenkom Boriša Stojaković. Neka je bijo umoran, istrča je dobar đir i onda lipo potkopa loptu i utra u go ki da to radi svaki dan. Sritni li smo mi bili u publiki. Skoro da smo povikali: "Pogledajte semafor!" Srića, sitili smo se na vrime da ga nemamo.

Jest da je to prijateljski meč, ali Dinaru je uvik bilo lipo dobit. I kad naši tako dobro i lipo igraju, odlučijo san ih gledat još šezdeset godina.

27. siječanj 2022 20:44