Kad bi vako dikod pročita kakav puno stručni članak o Krnjevalu, činilo mi se da ti socijolozi pritraju miru. Počnu govorit o društvenoj ulozi maškara, maskiranju, stavljanju drugog i drukčijeg lica na se, kao da ljudi i inače ne stavljaju više lica na se i bez šminke. Tako pišu da uprav ovo naše područje ka stočarski kraj, pokladne običaje vuče još iz antičkih luperkalija, a u gradskim sredinama one se mišaju sa saturnalijama oliti gradskim utjecajima. Naš drniški Krnjeval svoje direktno porijeklo vuče iz doba Venecijanske vlasti od 1683. do 1789. godine.
Ovaj naš Krnjeval šta je proša nije baš djelova Venecijanski. Glavni lik i nesritni Krnje bijo je jedan obični autobus, onaj s međunarodnom licencom šta vozi naše mlade na rad u Evropu. Vratilo me to puno godina unazad kad san ka mulac gleda autobuse kako su vozili naše ljude na privremeni rad u Njemačku, Holandiju i druge zemlje. Svi oni šta su bili žveltiji i šta su radili u rudi u Siveriću, ošli su raditi u njemačku rudu. Taj privremeni boravak odužijo se do dan danas.
Isti đir
Prvi dolazak na dopust za Božić isto pamtim. Puno nji imalo je na sebi bavarske šeširiće sa perom i značkama i najlon košulje s merlon priko grudi. Neki su nabacivali i poneku njemačku rič. Svi su bili puni fale kako je tamo sve ajn cvaj cakum pakum. Druge godine već su š njima išle i žene, tamo su nastavili formirati familije i vridni kakvi jesu, počeli su sticat i namicat. Znalo je bit i situacija da napravu novu kuću kraj stare, ali svedno spavaju u staroj. Ne moreš uteći od mirisa mladosti, od samoga sebe. Pa su stasala i dica, pa se ženila. Počejo se pomalo zaboravljat i hrvatski, dica pogotovo. I sad je poče isti taki đir. Iđe se još u Njemačku, ali se sada iđe i u Irsku, Island, Švedsku, Nizozemsku i Norvešku. Sada odma iđe i puno familija. Sad svi znaju i jezik, imaju mobitele, šalju slike, a počela su se i dica rađat u Irskoj. I kako š sada s Krnjevalom nega krivit autobus. Naša sela i naš svit su taki, ode jedan, odu dva, odu svi šta mogu radit. Ne zna čovik šta bi im reka. Nije to ki prije. Sad on more doletit učas avijonom, ručat, prispavat i otić ća.
Ma meni je isto drago barenko na razini simbolike da je taki Krnje šta odvodi mladost odalen isto spaljen. Lipo je gorijo i pa je u riječnu bujicu. Ima je pravi sprovod, bilo je puno svita, a limena glazba je svirala pogrebni marš. Bilo je puno maškaranih, dice, odraslih, svega. U malom mistu lakše ćeš vidit i radost, makar ona bila i na dičinjem licu. Sad nastupa Korizma, mali predah od veselica, vinčanja i proslava. Stvari već bivaju ozbiljnije. Meni je najdraže bilo vidit puno maškarane dice kako uživaju. Oni su garancija da se vako lipi običaj ne more i ne smi zapuštat. I još nešto. Od oni naši iz prvog đira u Njemačkoj svi sada znaju njemački jezik. Od ovog đira sada svi će znat engleski, islandski i norveški. Srića da je Kina daleko, inače bi mi naučili i kineski. Tako je to kad smo vridni i pametni.
Promina Trail
Uvik nekako u ovo vrime spomenemo svake godine i trkače po Promini. Planinarska utrka Promina Trail ove godine biće po peti put. Trče se deset, dvacet i tricet kilometara. Sada je trka ušla i u Međunarodnu trail organizaciju ITRA. Nisan virova kako to izgleda. Moraš označiti stazu, očistit je, moraš sve to u kompjuter metnit, označit na karti i onda cili svit more gledat kud se iđe, kakva je staza, kolko ima ić gori doli, ma sve.
Ja se uvik oduševin ki malo dite kad oden gori. Meni je opsesija zamišljat sebe na vr vrce na 1148 metara i pogledat doli na nulu, na razinu mora. Pa to je ki da san tica, da san ora. Lagano oko mene vitar, gledan gori, vidin Kninski kraj i Dinaru, vidin Bukovicu, more i Kornate. Pari mi se da sanjam. Ko bi reć da čoviku sve to more pružit Promina. Još jadna spada u stare planine, ima svašta u njoj, ruda i ko zna šta još. Gori pri vrhu ima čak i vode.
Dođe uvik lipo svita, istrču se, u Domu ručaju i provesele se, popiju koju i žive sritno jedinstvo mladosti. Čujen da će bit i trkača iz pet šest zemalja. Svi će oni moć reć di su bili i kako in je bilo. Svi će pamtit Prominu i Drniš.