Koje god novine da prolistaš, sve su pune, od mista do mista, najava raznoraznih događanja. Tute stvarno bude svašta. Meni su nekako najdraži događaji di se friga riba, peku se lignje, prave se svakakve delicije, ižinjava se sve i svašta. Onda se takmiču ko će ispeć najveći šnicel, ko će napravit najveći štrudel, i sve tako. Sve firme šta proizvodu pivu tako intenzivno provode kampanje za svoja piva da se čovik, tijo ne tijo, mora namečit. A onda je pola posla gotovo. U svoj toj ponudi ima vrpa onih ponuda šta se zovu kulturne ponude. To je najsklizaviji teren. Ja se divim ovim pivačima, svaki dan je u drugom mistu, prndeca se po pozornici di god bijo. Vidiš da je sav u zanosu. Sa pozornice sve trešti, iđe umjetni dim, minjaju se svitla u bojama, pari ti se da si doša u neko čarobno misto sa nebesa. Piva pivač o ljubavi prema curi, pa je onda izbila smutnja, ona ošla ća, a on, jadan i nesritan, šta će, poče za njon žalit i kukat vako prid nama. Vidin ja da on nije nju zna sačuvat za se, a nisan se ni tijo mišat u njijove situacije, pa san ranije oša ća sa koncerta. To mi se baš trevilo kad je svirala grupa Vatra na Poljani u petak. Srića da je za svaki slučaj bila i ekipa vatrogasaca. Ljubavni plam naše mladeži ne more ništa ugasit, a ne bi ni valjalo. Isto nije loše da se i nami starijin potkrade dikod barenko mali plamičak.
Skup je pršut
Šta se spize tiče u nas, mi ni ne moremo imat večeri sa giricama i ćokalicama, jer nismo na moru. Ono šta mi imamo je skupo, pa je malo i nezgodno baš masovno častit. Naravno, mislim na pršut i janjetinu. Sićan se jedne davne zgode iz doba progonstva u Splitu. Ja bijo u Lava, gledan tenis. Dvi starije gospođe, Splićanke od kolina, gledaju u nas prognanike i jedna drugoj se jadaju i čude kako mi moremo one male dražesne janjčiće stavljati na ražanj. Za nji je to bilo strašno. Zar i vi ne mislite tako, gospodine? - reče mi jedna! Je, gospođo, i ja tako mislin, puno su lipši kad se spreme lešo sa krupnom soli! One užasnuto pogledaše u me i odoše ća! Više nisu dolazile!
Kako u svim tim gastro priredbama nać onu šta baš je kultura? Svi reču, lito je, daj nešto na lagano da se moremo ismijat. Mi smo u nedilju, 14. ovog miseca, imali u Drnišu kazališnu prestavu "Nora-trenutak pobune" šta je napisala mlada glumica Jelena Hadži Maneva. To je malo kazalište Tragači iz Zagreba, a š njon su igrali i poznati Zijad Gračić i mladi Mladen Kovačić. Pita san Zijada, ka starog znanca, svašta. Kako more bit u jednoj ulogi dobar čovik, a u drugoj pas od čovika, i u obe izvrstan. Kaže on, taka rađa! U pravu je, kad svoju rađu odradiš valjano i uvjerljivo, onda ona i valja. Lipo je kad prida te donesu i ozbiljnu i komičnu prestavu. Skoro dvi ure u gledalištu niko se nije maka. Da je bilo toplije, čule bi se i muve. Vako ljudi gledaju i na kraju pljesak, veliki i iskreni. Svita je bilo puno, sve katrige zauzete. Pa ko nebi onda doša kod nas. A i glumci su čuli za našu lipu kazališnu dvoranu. Ona more dobro doć kad se privrimi. A već iđu i najave novih prestava.
Istu večer kad i prestava, bijo je i Strit bol. Nisan zna šta to znači na hrvackon. Iznenadijo san se kad san vidijo da je to košarka na jedan koš, a ekipe imaju po tri igrača. To je bilo na Poljani, i tu se skupilo lipo svita.
Jopet ću se ja ponovit, ali moran reć da mi ništa ne fali šta nisan na moru. Ne muči me gužva u putu, ne strahujem od prikoračenja brzine, neću izgorit na suncu. Triba u mrak izać na Poljanu i činit đir, tamo amo po sto puta! Barenko neko reka, nu onog starog šta bez veze oda gori doli!