Kad čovik priko pedeset godina gleda utakmice, onda more reć da se stvarno i nagleda. Glavni mi je uvik bijo DOŠK pa onda ostali. Volijo san gledat Dinaru kad bi došla iz Knina u Drniš. Bilo je to žešće od Hajduka i Dinama. Ritko su nas dobivali.
Zna san otić i na Stari plac u Split kad bi dolazila Zvjezda ili Partizan. U Zagrebu san zna bacit oko u Maksimiru, ali više da vidin kako izgleda igralište nega igra. Ti si onda ima reportere na radiju šta su znali šta prinose i šta govore. Hrvoje Macanović, pa Ivan Tomić, to je bila klasika. U Hajduka smo svi znali napamet Vučka, Holcera, Peruzovića i tako sve do Jurice i Šure. Kad si sanja, zna si ih sve napamet. Onda je bilo neko vrime da ne znaš nijednog. Eto, i to se vrime prominilo.
Kako je prvi sedmi, nedilja, početak drugog dila godine, to je i početak jedne nove povijesti našeg nogometa. Ja san se mora sitit svi oni igrača ranije da bi doša do ovizi šta me činu da plačen od dragosti ki malo dite. Zamirit će mi pokojni ćaća, za njin san plaka kako i dolikuje jednom vrlom drniškom mužu, znači zeru, a ovi su me naši rastakali skroz.
Penal je i - fertik
Prvo nego rečen o igračima, moram prvo koju o televizijan. Kad slušaš tumačenja, ajmo reć stručnjaka, misliš da je nogomet nika na Sorboni, tu su razni elementi, varijacije i varijable, fali još samo infinitezimalni račun. Kažu, tribali su vako, tribali su nako. Svi oni šta igraju u reprezentaciji vrhunski su igrači. Mi ka navijači, po definiciji, ne moremo bit objektivni upravo zato jer smo navijači. Svjetsko prvenstvo je veliki sajam i izložba nogometa, najveća na svitu. Ma ko ne bi volijo tu bit najbolji? Tu se, ako oćeš, moreš najbolje i prodat. Zato ja ne obadajen komentatore, a posebno i zato šta mudruju za penal i ruku. Moš ti pivat borbene kolko oćeš, penal je ako ga dosudi i fertik.
Šta more puno izbornik naučit sada igrače? Ništa. Oni s lopton sve znaju. On more, a to naš Zlatko lipo i pametno čini, u njima probuditi i pobuditi onu toplu ljudsku i domoljubnu žicu. Svi oni imaju dosta novaca, niko od njizi nije u stanju socijalno zaštitne potribe. Neka je tako. Sada mogu i oni, zapravo već i jesu, biti dijo naše sportske povijesti.
Meni unuk sluša o Štimcu, Jarniju, Biliću, Prosinečkom i pita ko su to! Sada pita o Rakitiću i gleda ga, a ja kažen sav sritan, to ti je onaj barba šta voli ist kekse Domaćica i davat golove Danskoj. Svedno njijov golman i svi oni kažu da su bili bolji. Oni su ka nacija i najsritniji na svitu. Sad će biti lipo svojoj kući, u svom Kopenhagenu, a mi ćemo bit, ako Bog da zdravlje, sritni u Sočiju, s našin momcima i ruskim djevuškama. Kroz ovi moji navijački pedesetak godina ne sićan se izbornika ni igrača da su vako složno i staloženo govorili: Valja biti smiren, staložen i ponizan. Ne valja se oholiti i u dobru uzvisiti. Uvik budi čovik, Boga štuj, Domovinu ljubi. Kad imaš takav stav i takav si u meču, ako i izgubiš, učinit ćeš to ka čovik.
Moj miljenik
Jopet smo ovu dramu s Danskom gledali sami ja i parona. Jopet joj sudac nije valja, na kraju zbog loše i ritke kose. Pa je onda rekla, kad je čula da je Argentinac, da je on ljut na nas zbog njizi. Ja san se pripa, kako iman dva stenta, da će me prikinit. U komšiluku dica skriču od radosti, pala je i koja petarda i onda vidin kako moj miljenik Rakitić, ki tica trče po igralištu raširenih ruku, ostavio je jednu trajnu uspomenu Šmajhelu u njegovu desnu stranu, jedan, za vike vikova trajan znamen, pa budi ti Šmajhelu bolji kolko oš. Ko će za pet godina pričat da si ti Luki obranijo penal? Niko! Svi će reć da Rakitiću nisi obranijo penal i da smo mi išli u Soči a ti lipo kući. Neka te je ćaća gleda. Ja ću se jopet vratit na našeg Ivana Rakitića. U nakin momentin on misli na ženu i dicu, na obitelj. I mirno, staloženo šalje Dansku kući. Poslin u izjavi, bez euforije, reče: Valja nam biti staloženi, mirni i ponizni. Valja nam ozbiljno raditi pa će nas i Bog nagraditi! Misao dostojna Markova trga!