Nigerijac iz Gusakovca

Lipi moj i šesni svitu, evo dvistoti put da se mi vako čujemo priko novina i da zeru proljudikamo. Obično se u takin prigodan, kad je nešto jubilarno, napravi i kakav krkanluk, ili kako se to sada kulturno reče, domjenak. Biće to malo teže jer mi to neda ni doktur ni takujin. Ja ću podignit čašu soka i nazdravit svima vama šta bacite oko na naš "amarcord". Najdraže mi je kad me ko mlađi zaustavi i reče da mu se sviđa atmosfera onih nekadašnjih dana u našim mistima, gradićima i selima.

Nekako se sada stvari odvijaju na svim područjima puno brže, i u sportu, kulturi, gospodarstvu, svugdi. Ti nemaš vrimena naviknit se na jedno, a ono već dođe drugo. I kako će onda na priliku neka moderna pivačica dugo trajat!? To su iznimke. Većina ih bude poput zvizda padalica. Eto je, pojavi se, zasvitli, onda se naglo ugasi. Eto šta ti je meteorski uspon. Meteorski iđeš gori, ali meteorski brzo i padaš. Zato je meni lipo primistit sebe u vrime kad san bijo mlad, kad san sanja život, kad je bilo dovoljno biti mlad i samo malo otkačen. Dovoljno da čovik bude sritan.

Odlazak u Zagreb

Kako zaboravit odlazak u Zagreb, na studij?! Nije to ki sad. Prvi put san bijo sa sedan godina i onda jopet ka student. Nit san onda zna o gradu, nit ka brucoš. Na prvoj godini bilo nas je priko dvista. Napirlitani, uređeni, ženske našminkane, a ja u jaketi od pokojnog zeta. Ovi ostali sve znadu, di se lipo i jeftino pije, di se marendava, a ja nisan siguran isprve se ni u dom vratit. Pa onda upoznavanje. Koji si ti, a koja si ti? Onda vidiš da je najviše nas iz mali mista. Ja san umira od straja. Ne znaš misto, ne znaš ništa po gradu, a ženski kolko oćeš. Kojoj god se javiš, ona drsko: Kaj je Dalmoš, kaj bi ti? Tijo san ja reć kaj bi ja, al jopet se sitin materini riči: Budi pristojan, dite, nemoj da meni neko poslin pribotunava kako san te odgojila. I ja miran, ne misleći da moju mater u Zagrebu niko živ ne zna.

Sad kad se sitin svega, dođe mi se smijat. Ne znaš uć u dućan di vrata nemaju kvaku. Nisan zna da samo učepiš isprid vrata i ona se sama otvaraju. Najgore je bilo naučit di koji tramvaj iđe. Nezaboravna mi je bila ragu juha. Ja san računa na nešto fino, a ono u njoj svašta. Ajme majko, jedanput i nikad više.

Prohujala mladost

U Zagrebu san se prvi put dočepa pizze. Svi govoru kako je to lipo, u điru, pa iđen provat i ja. Ništa naročito. Meni i sad pizza ništa ne predstavlja. Meni su najsmišniji bili momci i cure iz Afrike. Ja san prova priviknut se barenko zeru na kajkavski, ali nije išlo. On doša iz Nigerije i "skino" je "kaj" ki da je iz sela Gusakovec kod Marije Bistrice. Čudo jedno. Bilo je uvik "Bok stari". Onda naši profešuri. Sve prva liga. Bilo ih je par šta bi znali ljudski lipo popit s nama. Mi smo onda baš učili, studirali, polagali ispite. Ja san zna, ne završin li faks, šta ću. Neman zemlje, neman blaga, ćaća ima maću penziju, mater domaćica. I na kraju, od onih nas dvistotinjak, u roku završilo nas tridesetak. I to većina nas šta smo imali samo liše jakete. A ženske? Ne smin se falit. Doduše, ni neman baš s čime. To ti proleti ki sekunda. Učiš, radiš, polažeš i gotovo. Onda u Drniš, a diš drugo!

Meni je i dan danas drago doć u Zagreb. Sitin se di san šeta, di san iša u kino, di san se dikod opijo. Svega se lipo sitin, a najviše kako je lipo biti mlad. Nije bilo lako otić od materine spize. Je, ono prvo vrime lipo, niko ti ne ronja, niko ne pita kad si doša leć, kontrole nikakve. A onda, poslin pusti sendvića, sitiš se materine pašta šute, arambašića i brižnog pogleda kad bi se naveče vratijo malo podnapit: Biće si bijo s društvon. Ajde dite lezi!

U svemu tomeni ne primijetiš da su godine učinile svoje i da nema oko tebe onih dvistotinjak mladih, namirišanih i uređenih. Sve je to život porazbacao kojekuda. Sada samo ostaje sjećanje i puno sjete, gotovo tuge, na bespovratno prohujalu mladost.