Kolko ja pantin vrimena, uvik je šesti misec bijo važan šta se tiče škole. Dica bi se trsila učit šta bolje, barenko prid kraj, da kući ne bi u slučaju neuspjeha uslijedile represalije. Moja mater je bila rezolutna: "Uči jer nemaš ništa, ni blaga ni zemlje. Ako ne završiš šta škole, moraćeš ki ćaća, u trliš pa krampaj!". Bila je vrlo uvjerljiva pa san je mora poslušat. To da nemamo ništa imalo je i svoji prednosti. Nisan ništa ni mora radit. Da mi nije bilo tetke i babe na Miljevcima, ne bi ni zna kako selo izgleda. Onda baš nije ni bilo tizi kurikuluma. Knjige si dobiva od stariji godišta ili bi ih mater kupila. Nije bilo gratis ništa.
Onda se lipo znalo. Ako dobro učiš, ićeš u gimnaziju, eventualno ekonomsku. Ako nećeš učit, ićeš u ŠUP, na zanat. To ŠUP je škola učenika u privredi. Tila je mater da ja odma oden u ŠUP za letričara da šta prvo dođen do plaće. Ja nisan tijo penjat se na pale. Oša san u gimnaziju. To je bilo prije Šuvarove reforme. Dopalo se meni sidit i čitat. Ne moraš se znojit, a dolazu i ženske kući od mene prepisivat.
Kovači, maranguni...
Tako smo lipo lagano završili naše školice, ošli u Zagreb, neko se vratijo, većina je ostala gori. E, vidićeš sad. Počela tehnologija činit svoje, pa se počele svako malo javljat nove struke.
Dok san ja bijo u Drnišu ka gimnazijalac samo uz ovu glavnu cestu kad ulaziš u Drniš, na sto metara bilo je 7-8 radnja. Priko mosta je bila jedna kovačija i mlinica. Tute mi je i ćaća radio. Kad priđeš most, tu je odma pekara Marka Bilića Pušara. Odma ciko je kovačija Đina Kolomba, a zeru dalje isto kovačija Mladena Kolomba.
Gušta san dolazit kod Đina. Kako je on majstorski čistijo kopita konjima. Ja bi umra od stra kad bi užarenu potkovu stavijo na kopito. Sve bi se uspušilo i zasmrdilo, a konj miran ki da to nisu njegova posla. Kaže Đino, ne more ovo nji bolit. To je ki da in mećeš nove postole. Zna je Đino svašta radit sa željezon. Cili kar bi napravijo. Nama bi dava da pušemo mijeh dok bi on kova. Cili dan je kova i tuka po nakovnju. Kolko je tu snage bilo, Bože mili!
Odma priko puta bila je radnja još jednog Kolomba, šjor Frane. On je posta nadaleko poznat po izradi pravi lipi drveni balota. Tu mu niko nije bijo ravan. Ranije od nji oša je u penziju još jedan Kolombo i marangun, šjor Dane. Ako bi triba nasadit motiku ili mašlin, okalit i naoštrit sikiru, sve su to oni znali. Zanimljiv zanat je bijo od komoćara. Pokojni Slavko Marin i pokojni mu ćaća bili su vrsni komoćari. To je bijo lip i cijenjen zanat dok je bilo konja i karova. Ima je Drniš vrsne zanatlije, marangune, piture, mehaničare, vodoinstalatere. Imali smo i majstora za popravit struju i televizije.
Ko će obuć konja?
Sada više kovača nema. Maranguna nema. Dica ni ne znaju šta je to blanja, šta linbel, šta pilotina, ne znaju ni šta je tutkalo ni šta su menđule. Kad čoviku crkne kakav aparat u kući, šta će napravit, koga zovnit? Nema više majstora.
A i aute sad popravljaju s kompjuterin. Prvo je čovik ima čekić, klišta i kacavidu. Sad je sve na struju.
Lipo je da dica znaju na kompjuter, lipo je šta se razvila ta IT tehnologija. Kako i ko će konjima stavit "nove postole", ko će kalaisat kubu u kotlu za rakiju, ko će nasadit držalicu na mašlin ?
Kad god mi se šta pokvari, sitin se naši stari meštara. Onda nije bilo kompjutera, ali su stvari funkcionirale. Koji li je sljedeći korak u našem budućem tehnološkom "razvitku"? Meni isto fale Pušar, Đino, Mladen, Frane i Dane. Pa neka mi reču da san zastarijo. Bar ću bit vridan ka antikvitet!