Nisan virova da je penšija, ma kolika bila, ipak jedna lipa stvar. Četrdeset i jednu godinu dižeš se ujtru, ki da si u vojski. Oblačenje, brijanje, kava, duvan, pranje, patinanje postola i ajde. Gledaš na sat, ne voliš kasnit da ti niko ne more ništa pribotunat. I onda jopet nazad. Ja san stotine iljada kilometara priša od Drniša do Šibenika. Da je to sve u pravcu, moga san proć Vladivostok. A na poslu uvik neko šef. Iza rata uvik su mi žene bile šefice. Šta je je, vidile su odma prid sobon starijog čovika pa je to išlo uglavnom kako triba. Je da bi se dikod i priričili, ali, Bože moj, šta 'š! Nisan nikad moga progucat budaleštinu, a nije ni tribalo bit budaleština. Onda zadnji čas vidiš da to i nije tvoja stvarna nadležnost, pa budeš kuco. Tako četrdeset jednu godinu.
Mačo Miki
Meni je bila srića da san uvik radio s ljudima, a ne s kartom. To te razveseli, čuješ svakakvih batuda, nasmiješ se, a vidiš i potribu. Neću nikad zaboravit gospođu na Prviću kad san joj naša sedan grešaka u lokalu. Ona jadna, bojeći se kazne, spontano reče: Ajme meni, sad ćete me opalit ! Gospođo, neću ja vas ni taknit. Samo ćete to uklonit šta ne valja. Nasmijala se i ona i policajac šta je bijo s menom. Kad se jadna pribrala, rekla je pošteno: Siguro ste vi ozgar, čin ste tako duševni. Mislila je na nas vlaje! I sve je prošlo u redu.
Baš tu di san radio, doša nan je novi čovik radit skupa s nami. Mlad, školovan, lipo podastrižen, vidi se da je sav redan. Dopalo ga najviše s menom ić na teren. Ka ja ću ga najlipše uputit u posa. Naravno, ja se pomalo pušen, te ja ovo, te ja ono, da pojačan autoritet. A on, zvat ćemo ga ovaj put Miki, lipo i poslušno sve panti. Vidin, skroz razuman dečko. Ja se njemu pofalin kako san ja mačo muškarac, da iman dva sina. Još sam mu reka moju poštapalicu: Dragi Bog je Meštrovića nadarijo za kipove, a mene za mušku dicu...
Miki, imaš li ti dice? Iman! Kolko? Tri sina, dva bliznaca i jednog solo! Ja san ga gleda u čudu jel on to mene malo nako, al' vidim, je, stvarno je tako. Mora sam mu pružit ruku i reć: Svaka čast, da su živi i zdravi! Više nikom nisan spominja za šta san ja nadaren. Nikidan me natrala moja da iđemo u Šibenik šta potrošit i sretnem Mikija. Slatko smo se ismijali na sve ovo šta san vam ispripovida. Pun je rišpeta prema meni. Čovik bijo, čovik osta! Zarad vaki ljudi valja se sićat rađe, zarad vaki ljudi ža mi je šta nisan osta na rađi.
Sudac Marijo
Još mi je smišnija bila jedna druga stvar. Kaže šefica, doće vam novi čovik, vaš radni kolega, biće tu u vašoj sobi i radiće s vama. A dobro, šta mo'š! Dolazi jedan dan mlad čovik na vrata i govori: Ja san vaš novi kolega! Ja san osta bez teksta kad san ga vidijo. Nisan moga virovat. Na tog momka ja san se dreljijo miljun puta kad bi sudijo košarku mom DOŠK-u u Drnišu. Srića da je bijo pametan sudac, a svaki sudac i je pametan kad god domaćin dobije. Srića da nisan sova baš svašta, samo nako blago užu rodbinu. Nije ni njemu, a zvaćemo ga Marijo ovaj put, bilo svejedno kad je vidijo mene. Ko neće zapamtit staru sidu glavu šta se drelji u dvorani. Poslin je puno puta sudijo nama i nikad nije bilo problema. Je li to zbog njega ili zato šta su naši dobro igrali, ne znan. I dandanas ostali smo dobri. Zanimljivo, i on ima dva muškića.
Vrime, ka da je veljača. Toplo, pa ledeno, pa jopet jugo i kiša. Ne zna čovik šta bi reka. Sve mi to pomalo smeta. Godine činu svoje. Tako jedna moja stara susjeda i familjarna prijateljica, kad je upitan kako je, uvik reče: Ništa ti ne valjan, noge me bole, jedva odan. A glava bistra, ki u cure. I ima devedeset dvi godine.
Zato ako i odeš u penziju, trudi se što dulje je uživati. Siti se i Onoga gori svaki dan. Onda će te uvik pratiti mir i dobro!
