StoryEditor
KolumneDrniški amarcord

Janjetina i Drnišberg

9. travnja 2018. - 10:27

Kad čovik piše godinama, kad piše svake nedilje, tijo ne tijo, mora se nekada tematski i ponovit. More to ponavljanje bit i dosadno, a i ne mora. O Božiću uvik će pisat o Božiću, jedino to i sliči. Tako je i sa Uskrsom. Sritna okolnost je Advent prid Božić pa moreš lagano razmatrat sve činjenice i običaje, sva sjećanja vezana za Božić.

Vrime Korizme zna isto bit interesantno. Meni su najsmišnija raznorazna odricanja naših celebova. Bil se vi odrekli šampanjaca ili ćakulade u Korizmi?! Možda frizerke ili šminke, novog kotula ili bljuze, braćoleta i kolajna?


Sitilo me matere


Sve ovo šta san sad nabrojio sitilo me matere i nježini frendica i njijovi Korizma. Čega su se one odricale? Gotovo ničega! Nije to bilo zato šta su one bile loše kršćanice, nega zato šta ništa nisu niti imale, nit su se ičega mogle odreć. Moja stara je doživila devedeset godina, uvik je sama prala kosu, nije nikad činila trajnu, nega je vezala kosu u pundžu i zatakavala je forketama. Tu i tamo bi je glacnila s orasovin ili čičkovin uljon. Vešte bi se nosile dok se ne potroše, a ne dok izađu iz mode. Kakvi trendovi, kakvi đirovi!

Roba "pristojne" žene po tadašnjim kriterijima uvik je bila malo škurija, a umisto okruge nosijo se šudar. Nije bilo šansi da moja mater stavi na se braćolet ili kolajnu, šta je uveliko olakšalo mome ćaći mogućnost za njegove džentlmenske geste. Da je i pomislila na šminku, razoruža bi je ćaća govoreći o našminkanim ženama: Nu oni šta su se lipo namaškarale!

U kući, osim elementarnog, ništa ni nemaš pa se ničeg ne možeš ni odreć. Jedino šta su se trajno odrekle sve te naše stare žene, to je beštima, to je skaradno ponašanje, nerad, linost. Njima je Korizma i odricanje trajalo skoro pa cilu godinu. Tako godinu za godinu. Jedino se nisu nikad tile odreć molitve. Uvik bi zazivale Božju pomoć, i bile zahvalne Bogu kad bi vidile dicu kako zdravo restu i lipo iđu u školi. Iz drniškog Đačkog doma di su stala sirotinjska dica, izešli su vrhunski učeni ljudi, dokturi, ižinjeri, profešuri. Sve su to odgojile matere šta su čuvale ovce, nosile brimena, kopale vrtle i vinograd, varile ručak, tendile muža.


Uvik zafalni!


Lipo se uvik, ipak, sitit i one atmosfere prid Uskrs kad bi se spremale pogače. Ćaći je mom prioritet bila prva janjetina, a materi pogače. Danima bi se sakupljala jaja, kora od naranče i limuna, cukar, brašno, sve bi se to lipo umisilo, dodalo friškog kvasa šta je prekrasno miriša. Poslin mišanja kad se tisto digne nose se pogače peć. Lipo se slože na police izvađene iz ormara ili na kakva stara skinuta vrata i pokriju se lancunom i dekicom. Mi smo uvik pekli u pekari Marka Bilića Pušara, odma kod Mosta.

Kolko bi se nas tute skupilo i kakva bi tu diskusija pala. Svako malo pa bi komentar: A nu šta se tebi tisto lipo diglo! Majstor Marko fino bi velikim nožicama napravijo križ na vrh pogače, namaza je žbaćenim jajom i onda bi ona dobila svoj tipični zlatni sjaj. Uz pogače bilo je tu i dreca, garitula za dicu. To su bile male pletenice, neke s umotanim jajem, a neke u obliku tičice sa zrnima žita ka očima i kljunom. Znalo je bit i ofenđenih nosova ako bi se pogače slabo digle. Kući nikako iščekat provat koju. Cila kuća miriši, a ti ništa ne smiš. Pituranje jaja je dopunska priča. Sestre i mater bi to uljudile da je divota. Najlipša pogača išla bi na blagoslov u crkvu. Svi smo morali uzet po komadić.

Ćaća je željno čeka ručak. Janjetina nije bila iz zemalja EU nega pakovačka ili miljevačka, a salata nije bila Ajsberg nego naša Drnišberg. Kako bi se lipo nabubali. A poslin jela pogače i guc prošeka. Svi bi bili veseli. Znali smo, to nam je mater uvik napovidila, negdi uskraj bijo bi i Isus i pazijo na nas. I skrušeno bi rekla: Dico, zato Mu uvik budite zafalni!



































































































 

12. svibanj 2021 17:04