Zulim, načelnik koji je pegla službenu karticu na Boraji, kad god bi mu štumak zapiva, zadnji je - analogni rvaski političar

– Svaka čast Vinku Zulimu! Mećen glavu na panj da je bivši segetski načelnik zadnji političar staroga kova, pridstavnik politike s ljudskin licon. Kod toga dragoga čovika sve je odma razumljivo širokin narodnin masaman – drži prodiku svojin najdražin gostiman Dobra Parona.

– Jerbo – nastavila je svoj malešni miting – ako je već načelnik sa službenon karticon, onda je pegla kada god mu štumak gladno zapiva. Šta će drugo slatkoran čovik dobre genetike koji troši kalorija kolko ruska “Lada” benzine?

Konkretno, svakon razumljivo, moliću lipo…. I šta, skupi se u dvi godine četrdeset ijada eura na iće i piće, ne’š ti novaca zbog kojih čovika sada razapinju ka Isusa na križ – zapalila se ona, a ovoj dvojici sve se pari da će u zadnju još osnovati udrugu za pomoć Zulimu, da se pravednika spasi od nezaslužene kalvarije.

Zakitila bi ga medaljon

Još bi ga i medaljon zakitila… – Zato šta je časni Vinko Zulim zadnji analogni političar u ovomen teškomen digitalnomen vrimenu! – rekla je i oto na kraju svoga izlaganja.

– Analogni? – skoro je popuzla čaša iz ruke El Tigreu.

– E, naravski – odgovorila je. – Čovik je konkretan, nema tute nikakvih čarolija: tolko i tolko janjaca, prasaca, telaca, nabaška kartuna vina i gajba mineralne stane u magazin take i take kubature, to se jednostavno izmiri. I gušta tolko i tolko!

A kako je, moliću lipo, na malešni, skromni račun umirovljenika Škugora stalo po miljarde kuna? Biće bi se ote puste nule, koje niko u narodu ne razumi šta značu, tute posložile da nije digitalne tehnologije?

– Čujte, rekli ste za Zulima da je “slatkoran čovik dobre genetike!?” – upleja se Bili Smo Uskoro. Ja mislin da bi se Vinko na sudu triba braniti sa tezon da mu je genetika popuštala okolo štumka. Čoviku želudac pušta na sve strane, ka drveni kaić kada se rasuši. A kada štumak tako ne sluša, onda žrtva svako malo triba jisti, nije on kriv. Oto je argumenat koji bi triba privatiti svaki časni sud i osloboditi ga krivnje – tvrdi B.S. Uskoro.

– Nije van ota loša! – begenaje Dobra Parona. Imala je ona sličnu stvar sa rezervaron od benzine na autu kada je lagano pušta. Nikako svrniti potrošnju goriva, pija je Golf ka lud, a sa motoron sve u redu. Dok se pametni mehaničar nije sitija. I ko je sada tute kriv? Dogodi se svašta autu, di neće živomen čoviku, pa tako i Zulimu! – rekla je pomirljivo.

– Pitan se – potiho se javija El Tigre – kada smo već kod kubature Zulimovih janjaca i telaca – šta je sa kubaturon plina? Oću kasti, ako je Frane Barbarić kupija plin za par stotina eura, a poslin ga proda za centu, jel’ oto analogna oli digitalna operacija?

Odjeci plinske afere

– Da je rič o privatniku, to bi bija gubitak za učiniti harakiri. Vako, to je HEP-ov, javni plinski biznis. Kada se razgrne magla, ostaju jedna bespravno izgrađena vila na Hvaru i Konzum u rukaman Vujnovca, glavnoga kupca Franina plina... Jopeta sve ispane nekako analogno, ka u Zulima. Jedino šta je vridnost veća – slegnija je rameniman El Tigre.

Nasta je muk, a onda se betulicon razlega strašni smrad. Dobra Parona i El Tigre bisno su izbečili oči na B.S. Uskoro.

– Nisan ja – pravda se on. – To su samo odjeci plinske afere...

– Strašno... Smrdi ka Jakuševac... – jedva je progovorila Dobra Parona i zaitnila kanavaću u kantun šanka.