Neka meni moje praščevine! A nu je, na mala, na… Ne, nije Dobra Parona skrenila možđanima, nego se gledajući u punu gvantijeru neton skuvanih, drćaćih bunceka i lebara veseli šta su cijene prasetine i dalje štabile.

- A ne avijacija, ošla je nebu pod oblake! - zaključila je natmureno i sa gađenjen u isto vrime.

- Samo nas, molin lipo i ponizno, nemojte mitraljirati, nit' maltretirati sa ministron Banožićen i avijatičarskin brigadiron Selakon! – zareža je El Tigre na nju, praćen odobravajućin klimanjen glave svoga kompanjona.

- Ma o čemu vi? – unila mu se u facu, opušteno otkako koronu više niko ne spominje.

- Ma koji pilot Selak, koji prelet!? Pa ja govorin o cijeni letećega mesa, avijacije, kokošetine! Tačnije o kokošijin prsiman, to je ošlo nebu pod oblake. Pa se pitan ne o cijeni pečene janjetine, koja je došla na 250 kuna, nego me živo zanima kolko bi kil prsiju od kokoše gušta da ga je okreniti na ražnju, ka janjetinu u pravon janjičarskomen restoranu? Recimo, u Torcide? Bil' čovik triba dignuti kredit za izisti jednu porciju? – podbočila se s onu stranu caklenoga šanka i gleda u njih netremice.

Kokoš i janje

-Teško je to reći! – filozofski zaključuje Bili Smo Uskoro. Ovisi jel' kokoš mekeće ka janje, oli janje kokodače ka kokoš. Sve se oto biće, genetski izmišalo, ispreplelo i na kraju se odrazilo na cijenu. Kokošetina došla skuplja od janjetine, a oni kažu inflacija! Niku stvar inflacija, genetska manipulacija.

- Nemojte prostačiti u mojon betulici! – upozorila ga je na spomen 'nike stvari', našta se snaša ka uzgajivač pilića usrid inflacije:

- Kada more Prisidnik Zoki Milanović oto spominjati, mogu i ja!

Na to je El Tigre reka da su mu svojin ričetinaman ogadili marendin koji je prid njin staja na pijatiću jedva načet. Par lipih bokunića bunceka – anđeli bi ih jili namisto ambrozije – dvi fetice pršuta i teke lipoga sira iz uja. Neka sada oto dade kome oće, a on će pošteno platiti, reka je Dobroj Paroni i odgurnija pijatić.

- Bez brige, znan ja di taka roba kuri! – uzela je one bokuniće, metnila ih u manju škatulu i umotala u lipi papir sa srciman.

Oborita riba

- Ako postoji osoba koja će izisti dobru spizu da se ne baci, onda je to naš Prisidnik Zoki. On je svjestan kolko se ijada tona skupe spize svakodnevno baca! - govori in dok na omotu crnin flomasteron ispisuje adresu na Pantovčaku. Na to su nji dvojica primjetili kako se Zoki u koroni pravda da je kršija pravila zabrane okupljanja u onomen mračnomen klubu posrnuloga Kovačevića samo da ne propane oborita riba, lignje pokilašice, škampe pedljašice… To je već neka spiza, a di će Prisidniku baš retaje slati, ol' ne poštuje instituciju?

- Pa nije baš ni to da on poštuje druge institucije! - rekla je više ka za se. A da mu pošalje još štokoda? Teke priloga, neko drugo meso? – nadviruju se nji dvojica u škatulu.

- Ma kakvi! - rekla je odlučno. Jerbo, da mu pošaljen spuža, sitija bi se Banožića; mrkvu bi odma priveja ka šargarepu i obrušija bi se na našega Zeku, Hrvoja Zekanovića… Neka ovo izide u miru, biće i nama spokojno barenko jedan dan.

- Mene u familiji zovu Konti. Al' ne zato šta san talijanski grof, nego od kontejner... Redovito skonšuman sve šta ostane od obida! - teško je reći jel' se s otin fali oli se žali Bili Smo Uskoro.

- Šta ima veze, Konti otmjeno zvuči. Da dopišen ode, između Zoki i Milanović? - upitala ih je.