– Opa, konačno! – uzviknila je Dobra Parona gledajući na Fejsu objavu jednoga ugostitelja iz Rovinja, inače šibenskoga zeta. Dozvizdile su njojzi objave računa iz kojih skriči kako je sve skupo i normalnomen čoviku nedostupno, osin prvi put, kada ga privaru jerbo nije dobro gleda.
Naime, otaj nježin poznati ugostitelj, odasla je u bespuća interneta, urbi et orbi, da mu je lokalna škovacinska firma za šesti misec odvoz otpada naplatila 1073 eura, a onda, je, dan posli, jopeta pružija na uvid i račun od struje: teke jeftiniji nego škovace, al’ jopeta, drug moj, plati 970 eura, pa mo’š dalje.
– Dosta je više bilo terora mušterija, evo da se i neko iz branše požali na težak život! – zacičala je od gušta, a onda pristravljeno rekla da oti računi paru ka da je čovik vlasnik tvornice aluminija, a ne jednoga restorančića.
– Od lani mu je čistoća poskupila ni manje ni više nego 700 posto. Di ovo iđe! – skršila je ruke i netremice trepćući zagledala se u svoje najdraže mušterije.
Struja iz škovaca
– A ko nan je kriv šta struju ne pravimo iz škovaca! – bubnija je El Tigre, na šta je kompanjon mu otpovrnija da oto kod nas ništa ne bi značilo. Nismo mi Šveđani, a budući da je u nas škovaca više okolo, u prirodi, nego na deponijima i u kontejneriman, neko bi se jopeta triba pomučiti sve oto skupiti na rpu i biti plaćen za svoj rad.
– Ja mislin da nan je jedina šansa u umjetnoj inteligenciji – rekla je nakon kraće stanke Dobra i poštena gazdarica.
– Naravski, kada se naše, rvaske inteligencije triba bojati. Od toga zazire čak i umjetna inteligencija! – pridoda je štufo El Tigre i naveja B.S. Uskoro na zaključak da je ne samo otomen ugostitelju, nego i sviman drugiman, jedini izlaz u robotizaciji.
– U pravu ste, judi su najskuplja roba, još su usto i nezahvalni. Kolko god da in dadeš plaće, nikada dosta, a ruku na srce, masu naših restorana mogu opsluživati roboti, toliko je oto sve bez duše, naročito kada nagrnu turisti. To je ionako sve industrija, osin kod mene! – uzdiže Dobra Parona samu sebe.
Posao za robote
Robotizacija po njoj, istoga trena more zaživiti u restoraniman od janjetine. Mušterija tamo ionako ne triba ništa pitati, niti s konobaron divaniti: dočin sidneš, prid tebon se stvori gvantjera pečenoga mesa jerbo se tute i ne dolazi za ništa drugo. Daklen, oto more raditi i robot, s ugrađenon funkcijon da obamiri gosta i na temelju odokativnih parametara automaski odredi kolko ko more načupati mesa i nabrstiti kapulice. I to je to! – rekla je ona.
Zagledala se jopeta u svoj mobitel, pa je prečula opasku B.S. Uskoro koji je ironično zaključija kako je ona istina, nezamjenjiva, ali bi zato muve zukuje koje jon letaju po lokalu, lako mogli zaminiti malešni dronovi.
– Vidi, vidi, prisidnik Zoki Milanović i Milorad Dodik na Hvaru… – rekla je razrogačenih okica. Saće Dodik na Fejsu, kada se vrati kući, objaviti račun iz kafića s komentaron da ga “Hrvati, bre, opljačkaše!” – sve mrmlja sebi u bradu.
– Ma ke, sve bi to mi Rvati mogli platiti. Dodika koji ne priznaje pokolj u Srebrenici, a ni BiH, jedino prima Putin, Mađari i mi; jedini račun sa susreta na Hvaru lako bi moga biti Dodikov s procjenon odnosa snaga:
– Je l’ bre, Zoki, daklem, nas iz RH, vas Hrvata i Rusa – zajedno 150 miliona! Koga ima da se bojimo!