Dvi velike fešte

Ko bi reć da je danas već deset dana mitilo od Nove godine. Iđe vrime brzo, ki na struju. Il mi brzo starimo !? Ovaj naš današnji susret je dvista i pedeseti po redu. Dvista i pedeset četvrtaka mi uvik bacimo koju, sitimo se koje lipe stvari, sitimo se i mladosti, sitimo se tuge, svih dobrih ljudi koje smo znali i koji su nestali u vihorima vremena.

Za Novu godinu svi izgovore puno lipih želja, nadanja, očekivanja… Mladi bi se tili zaljubit, ono zapravo, svin šutom, tili bi vozit lipi autić, malo na more kad bude đir. Moja parona tila bi da je ne probada u leđima svaki put kad okrene jugo... Ja iman jednu veliku infišaciju. Tijo bi napisat kakav libar, ono zazbilj ki šta pišu ovi, metimo reć, pisci o Drnišu, kakav je bijo kroz povijest, pa bi upleja tute i kakvu lipu ljubavnu priču, onu finu di sve iđe lipo i po običaju i zakonu, i di se oni na kraju uzmu i imaju familju i dicu.

Spomeno bi i sve one šta su protiv take veze, ono da priča ima zeru šuga. Sve bi lipo završilo, oni se uzeli, stvorili familju, dica naresla, ošla u svit, a ćaća i mater jopet ostali sami ki kad nisu imali dice. Ubila me moja parona u pojam kad mi je rekla: O čem ti? Pa pari se da si samo pripisa članke iz novina o odlasku mladih! Tako je moja spisateljska karijera bila gotova prije nega je i počela. Vidijo san da dikod triba i vlastitu ženu poslušat.

DOŠK je pola života

Ova Nova godina tribala bi ostat zapamćena u životu Drniša po dvi stvari. Najprvo ćemo spomenit onu prvu. To je da DOŠK iliti Drniški omladinski športski klub ove godine slavi sto godina od osnivanja. Kad rečeš da je naša Glazba stara priko 165 godina, da naša Knjižnica ima priko 150 godina, da naša Osnovna glazbena škola ima sedamdesetak godina, onda je normalno da i naš nogometni ljubimac ima lipi okrugli sto godina. Jedanput ću spomenit kad se ode igra i tenis, oni pravi veliki, kad se igra i rukomet, a jedno vrime imali smo i hokej na travi. Priznan, kriket nismo nikad imali ni igrali. Ja san predlaga da imamo šampijonat iz pikuće i gađanja iz praće. Niko me nije obadava kad san to govorijo.

Kad resteš u malon mistu ka Drniš, onda ti je DOŠK ki pola života. Na svom igralištu, vrlo inventivno zvanom Podvornica, trenirale su i igrale brojne generacije drniških mladića. Onda je DOŠK igra u jedinstvenoj Dalmatinskoj ligi, a ne u Šibenskon podsavezu, ka sad. Svaka utakmica koja se igrala u Drnišu bila je fešta. Sav svit koji je moga, iša je gledat. Bilo je tu uvik skrike i vike, bilo je i beštime. Svi koji su igrali pošteno bi oznojili dres. Nije tu bilo neki strani igrača. Uvik je bijo poneki igrač iz Rudara, al je mora bit vrhunski, zna bi doć kogod i iz Šibenika. Ja se ka mulac sićan Gorde Grubića. Ima je lip potez. Ljubila ga lopta. Kasnije san čujo, i neke Drnišanke.

Imamo 525 godina

Matere, sestre, očevi, babe, braća, svi su gledali DOŠK-ovce. Bilo je dosta familja iz kojih je generacijama dolazilo po više igrača. Obitelj Ožegović s ćaćom Antom Ducom i sinovima Tomom i Milom, pa onda Milinim unukom Milom, obitelj Ćurković, braća Tomislav i Zvonko, obitelj Mijić, braća Ozren i Tome, obitelj Nakić, Tomislav Toto i Milan Patina, obitelj Andrić, braća Čedo i Milan, obitelj Grgić, braća Marko i Pešo, samo su neke od obitelji s više igrača. Za ne falit i ne zaboravit koga, pri kraju je u Muzeju Monografija o DOŠK-u. Bit će tu još raznih događanja, bit će utakmica, bit će fešta. DOŠK i ono što on znači u duši svakog Drnišanca to zavriđuje. Ne more svak imat Barcelonu.

Kad i budu sve te fešte, mi ćemo o svemu reć koju. Ove godine, i to je druga stvar, Drniš će proslavit i 525. godišnjicu prvog spomena svog imena. Jedan dokument iz 1494. kaže da postoji to misto, taj gradić. Meni je ža šta se nije naša koji još stariji papir. Morete li vi zamislit kolko je i kakvog svita prošlo kroz Drniš u ovo 525 godina? Ne more se to njanci zamislit. Zato se potrudimo da bar oni koji budu nas proučavali za jedno trista godina mogu reć: Svaka in čast, bili su pravi ljudi, volili su svoje misto! Eto, neka i to uđe u želje za novu godinu.