StoryEditor
Drniški amacordDuboko u sedmoj godini

Ovo je živ dokaz da Drniš i Šibenik ne mogu jedan bez drugoga

Piše Đuro Perlić
9. lipnja 2020. - 08:51
ilustracijaZvonimir Barisin/Cropix

Zašli smo već duboko u sedmu godinu kako se redovito čujemo i čitamo. To je živ dokaz da Drniš i Šibenik ne mogu jedno bez drugoga. Ja, metimo reć, nisan moga ni sanjat da ću pola svog radnog vika provest u Šibeniku i da ću obać sve i jednu oštariju i otel, sve dućane.

Zna me posa često odvest i na Kornate. Ja san dotad samo sluša kako su lipi, kako su krasni. Vidijo san da mi lažu. Ne samo da su lipi nega su čarobni. Posebno su upečatljivi jednoj vlaškoj faci ka šta san ja kojoj je vrhunac estetike bijo pogled s Promine na Miljevačku visoravan. Di god pogledaš, vidiš kameno more. A na Kornatima, more, plavetnilo, valići, uvale, miris soli i plavi beskraj. Nigdi kancelarije, nigdi auta i strke, život u svom iskonu. Tu san prvi put vidijo dupine kako skaču i lipo se prndecaju ki razigrana ždribad na livadi Tu san i prvi put vidijo na srid Murterskog mora kako ispod broda iđe mladi policajac roniti i raspetljati najlone šta su se zakačili za propelu. I onda večer, ulazak u Šibenski kanal. Kao da nas pozdravlja tvrđava sv. Nikole, a svjetla Grada rastegla se u širinu, od Crnice do Brodarice. Čaroban prizor.

Uvik san u ovon našem, reka bi, razgovoru spominja mladost, one momente koji se dožive jedanput u životu i onda ih pamtiš dok je tebe. Jednostavno, iskristaliziraju se neki detalji koji ti se usijeku u pamćenje i ne možeš ih zaboraviti. Možda su to naizgled sitnice, ali prepune simboličkog značenja.

Meni su nezaboravni dani studiranja u Zagrebu. Najednom iz Drniša s tridesetak auta dođeš u velegrad di sve vrvi ljudima i autima. Mene je bijo strah tramvaja. Prve dane sve san iša pješke tako da ne mogu zabasat. Jedva san iščeka prvi put doć nazad u Drniš. Vlak šta iđe navečer u 10,10 a stiže u Drniš ujtru oko pet uri. Ona dva kilometra od stanice do Drniša lagano bi prošeta. Na obzoru se ocrtavaju konture Grada, Gradine, kampanel Svetoga Ante. Svjetla šta poput sitnih dragulja svjetlucaju daju osjećaj jedne čarobne izmaglice. Dan dva u Drnišu, malo naš hotel Danica, malo podvornica, Moseć i Promina i onda opet nazad.

Učin, majko, učin!

Mater pita da učiš li ti mali išta ? Učin majko, učin ! Nemoj me gori slučajno osramotit ! Neću majko, neću ! I tako svaki put. A u Zagrebu veći je problem bijo snalaženje nega učenje. Vrat me zabolijo okrćući se i gledajuć sve oko sebe. Prekrasni izlozi, lipi auti, lipe žene. Izbuljiš oči, ne znaš za se. Brzo dođeš sebi, obađeš sve šta triba, vidiš i sve ono šta si dotad vidijo samo na televizoru. Možda su mi najviše ostale u pameti arkade na Mirogoju. Šetaš pored grobnica velikana hrvacke povijesti, književnika, slikara. Čitava povijest prid tobon. To ne moreš zaboravit, ali tu brzo i shvatiš šta je život. Jedan detalj mi je osta posebno u sjećanju. Često bi čujo moje zagrebačke kolegice i kolege kako se budu našli na Trgu ispod "vure". Pita san da šta in je vura. Oni se nasmiju i reču mi da je to veliki sat na stupu šta svitli i moš ga vidit iz daleka. Tu bi se mladi sastajali, neki i rastajali. Volijo san često bacit oko na taj stup, na rtu vuru. Znalo bi tu bit često muški s kiticon cvića kako nervozno cupkaju i pogledavaju i na svoj sat i na veliku vuru. Zna san za legendu da sat nikad nije kasnijo nit se kvarijo. Redovito su ga održavali majstori iz obitelji Lebarović. Pričali su mi kolege, oni šta vole poeziju, kako je tu bilo ispod vure puno i sriće i nesriće. Mnoge ljubavi upravo su se tu oformile, mnoge su tu i svenule. Naprosto, vura je postala neizbježan orijentir na mapi života. Nikad Lebarovići nisu dozvolili da ta legenda izgubi sjaj. Zašto toliko spominjen tu vuru ?

Imamo mi u Drnišu naš veliki gradski sat na zgradi Općine. Zna je često bit u kvaru. Neki su ga majstori popravljali i onda bi on točno snažno udarao ure ali bi kazaljke kasnile jer im majstor nije pogodijo težinu. Slučajno su naši poglavari stupili u kontakt s Lebarovićima. Oni su lipo napravili naš sat, našli prave kazaljke, a zvuk ostaje isti. Brojke velike, rimske. Nije ispod našeg sata bilo nesritni ljubavi, samo nesritni politika. Meni ga je drago vidit i čut, pogotovo šta znan da ga održavaju Lebarovići ki u Zagrebu. I taj detalj meni je draga poveznica s mladalačkim uspomenama iz doba studija. Spomen na mladost, makar na razini puke simbolike, uvijek je drag.

Izdvojeno

21. listopad 2020 15:45