StoryEditor

Korona je stvarno opaka: Kako će se ove godine peć pogače?

Piše Đuro Perlić
5. travnja 2020. - 16:00
ilustracija/Mario Todoric/Cropix

 

 

 

Moran se pofalit, ovaj Amarcord prid vama, je 313. po redu. Onaj zadnji je bijo 312-ti. Š njime san napunijo šest punih godina da mi vako ljudikamo, da pričamo o svemu i svačemu. Najdraže mi je kad popričam s nekima od vas pa kad reču: Znaš, lipo si ono reka zadnji put. Lipo si me vratijo u ditinjstvo. Suza mi je potekla kad si spomenijo ovčice i kako smo išle za blagon a usput bi se i našle do kog nam je stalo. Bili su to lipi dani i lipo ih se sitit. A dakuće, kome nije lipo sitit se vrimena kad si bijo mlad, zdrav, željan života i ljubavi. Jedna mi je u zafrkanciji rekla: Lipo je šta su van stavili i sliku di pišete. Tako mogu ucilo ocijenit i lik i djelo autora. Pa neka polako iđe i sedma godina. Nije nan nigdi priša. Polako se Božja kola voze.

Ja još ne mogu doć sebi od ove korone. Zabeštima bi na nju, ali nisan čovik od beštime. Kad sađen do Muzeja vidin testu iz Šibenika, iz Knina, iz Splita, vidin sve. A zapravo ne vidin ništa. Caruje tišina i proleti dikoji aut. Nigdi nikog. Samo čuješ tice i ponekog pasa. Čuje se još malo i Čikola. Naš kvart, ovaj uz Most, uvik je bijo živ. Pravi radnički sirotinjski kvart. Priko Mosta je bila Mlinica. Tu mi je ćaća radio ka mlinar. Tu san iša po šakete brašna šta bi ga ćaća dobijo ka ujam. U mlinici se znalo lipo marendat. Lešo meso s krupnom morskom soli iz oštarije, ljudi bi donili kruv ispod peke i vino i onda udri brale. A miris svježeg brašna svugdi oko tebe. Isprid mlinice karovi i zavezani konji i magarad. Sada je tu kafić, a iza bačeni mlinovi. Šteta. Oni bi znali ispričat prekrasnu priču kako je naš čovik nekada samo s motikom ishranio obitelj i odškolova dicu.

Čim si priša Most i uša u Drniš, bila je pekara Marka Bilića Pušara. Nije onda bilo peciva i kroasana. Samo štruce, bile i škure. Škure su bile malo cinje. Tribalo se čekat dok kruv izađe iz peći. Nikad kasnije nisan osjetio takav miris svježe pečenog kruva. Il su to ipak samo mirisi djetinjstva. A onda redom kovačije i to sve braće Kolombo, Đina, Mladena i Frane. Čista klasika, mijeh, čekić, nakovanj i udri. I tako svaki dan po cili dan.

Miris zumbula

Na malo mista bilo je tu i dosta sportaša. Samo na sto metara ulice tu je bijo Mile Ožegović Duca, pa njegov unuk isto Mile, Željko Popac Krečan, Ivica Bilić Pušar, braća Ćurković, Tome i Zvone, braća Mijić, Ozren i Tome, sve nogometaši, Svi Doškovci. Nije ti jasno da glasa ne moreš čut Odavno nema kovačija, nema nakovnja, nema potkivanja konja jer nema ni konja, nema karova i đandinera, ničeg nema. Nema više ni drvenih balota šjor Frane Kolomba.

Korona je pala taman u vrime Korizme. Uvik je to bilo vrime preispitivanja samih sebe, vrime priprave za Uskrs. Moja mater je, naravno, ka i većina žena, sad bi rekli, skupljala resurse za Uskrs. Na prvom mistu to su bila jaja. Dico, pazite na jaja, Uskrs će! Nemojte ih trošiti bez veze. Makar ti resursi bili skromni, poetiku i dražest Uskrsa ništa nije moglo izbrisati. Radost Uskrsa osjećala se u zraku. Kako će se ove godine peć pogače? Ko zna! Korona je stvarno opaka. Sada ne moreš ni briškulu i trešet odigrati pravu partiju. Malo svita. U kući od muški samo ja i mlađi mi mali. Pa štaš! Četvrti misec je inače misec kad se okrću prvi janjci i kad se prova mlada kapulica. Ko sad more ispeć janje za dva tri čovika jer ih više i ne smi bit?!

I onda definitivno shvatiš, di si tu si. Lipo ja i Parona izađemo u vrta. Neman ja pamidore i kukumare. Samo trava, cviće i borići. Ona se uvati pitara, prisade i čupanja trave. Onda šta ću, moran i ja bar šta privridit. I vidim, svaki dan je sve lipše. Ubiješ uru dvi vrimena, skupa si š njon, guštaš dok tice pivaju a zumbul opija svojim mirisom. Kako li je ljudima po stanovima? Svoja kućica, svoja slobodica. Proće i ova kalvarija naša. Onda ću najprvo nadomirit svu janjetinu šta san sada falijo. Tuga zbog praznog Grada ipak se nepovratno usjkela u moju dušu. Ne ponovilo se više nikada!

Izdvojeno

27. studeni 2020 22:55