StoryEditor
Drniški amacordMala priča o jeziku

Kad san ja reka svom malom da je meni mater u veltrini imala jednu lipu gvantjeru na koju je samo o svecima servirala, on pita da šta je to

Piše Đuro Perlić
16. lipnja 2020. - 12:23
ilustracijaNikša Stipaničev/Cropix

Kako je započe šesti misec, reka bi da si usrid jeseni. Pušu vitrovi, dikod zagrmi, pada kiša. Tijo ne tijo, ja san sto posto odgovoran kako je i zapovidijo naš Stožer civilne zaštite i skoro da ne iđen nigdi. Vrime ti ne da. U bilo koji dućan da uđeš, špricaju te po rukama da više ne znan od čega san. Onda je stvarno najlipše u kući. Ja prid svoj televizor, Parona prid svoj i mir u kući. Jedino ona bude malo dišperana zbog tragične sudbine Azre š njezina televizora, a ja sav sritan da je Kestl konačno malo lega sa Beket. Baš mi paru drag par.

Ja kad god iđen vanka ponesen lumbrelu koja je široka, starinska s drvenom ručkom. Kad kiše nema onda je zamotan i služi mi ka bagulina. Kad je vrućo i sunce, bude ka lipi suncobran. Svi su se okolo na to navikli. Znaš, on ti voli pisat pismice. To je najsigurija karta da moš šta oš, sve ti je oprošteno na ludost. Prova ja s nekoliko momaka jedan mali jezični test. Znadu li oni šta je bagulina. Od njih pet šest nije zna nijedan. Osta san pravo razočaran. Odma san se sitijo tetkove baguline šta je on istesa od jedne lipe grane. Take su imali uglavnom ljudi sa sela. Oni jači gazde imali su kupovne baguline sa ukrasnom ručkom. Kako ću ja reć da je to štap za hodanje, kad je to otkad je svita i vika bagulina!

Ima puno riči šta su postajale, a bile su vezane uz upotrebne stvari u domaćinstvu. Tako je čuven naziv "komoć", zaglavlje šta se stavi konju na vrat i za njega se prikače rednje, odnosno kajasi, pa konj onda vuče kar, preteču auta. Tribalo je bit pravi majstor za napravit komoć. To su bili majstori iz obitelji Marin, zadnji je bio pokojni Slavko. Sad više nema karova, ljudi ne drže ni konje, pa nema ni komoća ni škurja, koje u Slavoniji zovu korbač. Kar je uvik bijo teretni, a luksuzni kar, za putnički prijevoz bila je đandinera. Konji šta vuku đandineru morali su imat praporce. Kad bi oni zatoptali po makadamu, to bi vrcale iskre ispod kopita, a gazda bi im cvita od radosti kako su sileni. Znali bi dikod konji, pogotovo na pazarni dan, odrišit se i zakulecat se niz Drniš. Da vidiš onda majci vike i skrike. Cila ta djelatnost, konji, karovi, komoći, kovači, sve je to nestalo. Sad više nemaš majstora da ti okali sikiru ili da kalaiše kubu kotla za rakiju. Sad svi imaju freze, kombajne, traktore, prikolice. Nema više onog toplog odnosa prijateljstva konja i čovika. Ona predivna poetika rada i privređivanja nepovratno je nestala. Kako sada mladi i mogu znati kako se šta zvalo ? Pala mi je na pamet još jedna stvar. Prije je svaka kuća imala i ovce. Strigla se vuna, prala, gargašala na gargašama. To su ona dva lopara s krivim brokvicama kojima se razvlačila vuna. Poslin su se formirale kudilje vune, male gomilice koje bi se stavljale na nosač i onda bi se, vrteći vreteno, pravila pređa. Priručni stroj, drveni, za tkanje bila je tara. Ovo pari ki mali tehnološki priručnik, ali i o tome mladi slabo znaju.

U politici, pogotovo u zadnje vrime spominje se željezna zavjesa. Meni bi bilo puno draže da je to željezna koltrina. Kad san ja reka svom malom da je meni mater u veltrini imala jednu lipu gvantjeru na koju je samo o svecima servirala posluženje, on pita a da šta je to. Meni je nezaboravno spavanje na slamarici. Tu bi se štramci pravili od kuruznih listova i šužbina. Kad god mrdneš, ono šušti. Kad su došli u kuću pjumini i inbotije onda je to bila već druga pisma. Kako reć pjuminu perina? To puno gosposki zvuči. Cili set naziva imale su i žene. Braćoleti i kolajne oliti narukvice i ogrlice. Ozbiljne žene su uvik imale na glavi šudar, na selu je to okruga, a nosile su kotul, bljuzu i travešu. Moja tetka na Miljevcin nosila je vodu u priručnoj velikoj posudi, vučiji. Neki su je zvali priručni vodovod.

Meni je drago vako se sitit lipih stvari, drago mi je mlade sitit da smo i mi, doduše teže, živili pristojan život. Niko nam nikad nije mogao oteti ljepotu horizonta dok bi grad zaranjao duboko u noć, a zvijezde utirale put našim snovima.

#JEZIK#TELEVIZOR#MILJEVCI

Izdvojeno

25. lipanj 2020 12:17