Kad prođe ovo naše batrganje s maskama i rukavicama, s dezinficijensima, ipak će ostati ona elementarna ljudska tuga

Puno puta san počinja ovo naše druženje s onim ričima “Kad san bijo mali” ili “Kad san bijo mulac”. Onda bi krenila nalagano priča. Jedan događaj neću nikada zaboravit. Kako se šparalo na svemu tako je bilo i sa šišanjom. Kad bi mi se pojmila kosa, mater bi me sila na tamburin, šugaman priko ramena, a onda bi sestre na meni vježbale ki dica za domaći rad. Srića da nisan nigdi iša pa se ruglo od frizure nije moglo ni vidit. Tako je bilo sve do onog dana kad mi je mater rekla: Nu te, našto lis si ! Otićeš popodne u Vice ostrić se ! Noge su mi počele klecat od uzbuđenja. Pa zar je došlo vrime da ja iđen u brijačnicu di se šišaju i briju odrasli ?! Ima san osjećaj da san faca nad facama. I ja tako popodne u šjor Vice Pattiere u brijačnicu. Čiji si ti mali ? Ja san Cvitin. A, dobro, ajde sidi tute na katrigu. A katrige su bile drvene s polukružnim naslonom. Mene su fascinirale pljuvačnice u kutu brijačnice. Stariji ljudi bi šetali brijačnicom, ćakulali s Vicom i svako malo pljuckali. Nisu se bojali korone. Vice je stalno išao iza paravana i vraćao se s četkom punom pjene koju je mazao po obrazima ljudi koje je brijao. Na tren bi zastao, naoćale na vr nosa, bili mantel poput doktura i podignuti prst u zraku kako bi naglasio važnost diskusije. A diskusije su uglavnom bile o spizi, toćovima, pečenom, konči šta iđe u spizu i sve tako. Ja drhturim i jedva čekan doć na red. Ajde mali, sidi ode i ne okrći se ! Ja šutke sidin, Vici ne pada na pamet pitat kako ću se šišat, a meni ne pada na pamet to mu kazati. Uostalom, on je majstor, on zna bolje. A nu ga sad, lip li je kad ga Vice ostriže ! Ajde mali sada ća, ćaća će platit. Ti si slobodan. Ja san brzinski pljucnuo jednom u pljuvačnicu i sav sritan oša kući. Iša san polako i stalno se okrća oće li me iko vidit. Taj dan neću nikad zaboravit.

Pokop bez obitelji

Sad je došlo vrime da još jedan dan neću nikad zaboravit. To je četvrti petoga u deset uri ujtru. Iša san se ostrić poslin dva miseca nereda na glavi. Bijo san uzbuđen ki onda u Vice kad san iša prvi put. Iša san u svoj stari frizeraj. S vrata odma, kad mogu doć? Za kvarat ure, ali s maskom. Masku i inače nosim. U dogovoreno vrime ja na vrata, maska na gubicu, kaže frizerka pošprcajte ruke s ovon tekućinom. Oću dite, dakuću ! Sijo ja na katrigu, ona oko mene stavila ki plastičnu koltrinu i udri šišaj. Velika kosa, a velika i glava. Pošteno je zaradila svaku kunu. Još mi je i oprala kosu. Ja se još mora i potpisat da san bijo i da nisan uteka iz izolacije. Tek sad kad se to desi vidiš kolko ti znače ove naizgled male stvari. U ovom frizeraju nije bilo pljuvačnice. Kad san ja curici šta me strigla ispriča o pljuvačnicama, nije mogla virovat.

Meni je, jerbo san taki čovik, pomalo i u godinama, teško palo jedno drugo ograničenje. Kad neko umre, na osmrtnici ne piše ni misto ni ura ukopa. Kažu, samo u krugu uže obitelji. A ja prođen obavezno kraj oglasni tabla di su osmrtnice. Ima tu znanih i neznanih, ima susjeda, poznanika, dobrih prijatelja. Svi su bili sastavni dio naših života. Sad se moraju sahraniti gotovo potajice. Svi su oni imali obitelji, prijatelje, volili su Drniš, ćakulali smo o svemu i svačemu, skupa prošli svega i svačega. Sada još uvik ne možemo ni baciti onu simboličnu grudicu zemlje za osobom koja nam je nešto značila. Iz daljine se samo čuje zvuk zvona koje javlja da je još jedna duša otišla u vječnost. Bude to teško gledati iz daljine. Kao da je netko kaznio te ljude da budu sahranjeni gotovo u potaji. A zaslužili su, svakako, puno više.

Kad prođe korona i ovo naše batrganje s maskama i rukavicama, s dezinficijensima, ipak će ostati ona elementarna ljudska tuga što nismo mogli nama drage ljude ispratiti kako valja i kako je običaj. A meni za uspomenu ostaju sjećanja na moja šišanja, šišanje broj jedan prije šezdeset godina i ovo sada, četvrtog svibnja u 10,20 sati. Šta učini korono od ljudi !