StoryEditor
KolumneDrniški amarcord

Čista naša tri punta

12. svibnja 2017. - 13:04

Ne more dan proć a da se ne govori o nekon sportu, o poznatin igračin, o derbijima, prvoj ligi, drugoj ligi i sve tako. Na televiziji se prinose nogometne utakmice iz cilog svita. Kad bi čovik sve gleda, moga bi po cili dan a da se ne makne. Dica i svi mi stariji znamo sve o igračin, ka da smo š njima marendavali i družili se od mali nogu. Kad san ja bijo mulac, a onda nije bilo televizora, ja san zna za Doškove igrače, Ducu, Bojana, Peškaru, Buru, Sreću, Čaju, Patinu, Totu, Mopu, Sikiricu, Ćitu, Ćosu, Čedu i ko zna kolko još oni mlađi. Podvornica, naše igralište, bila je naš Kamp Nou, naš Santijago Bernabeu, naš Stari plac. U Prvoj ligi znali smo za Hajduk, a u Drugoj jak je bijo Šibenik. Sićan se i sad Rore, Aralice, Orošnjaka, Grgića, Rančića, sićan se i autoriteta suca Crnogaće. Ima san tremu kad bi ih gleda jer su bili za me ki iz svemira, odlični igrači.

 

Zašto van sve ovo govorin?! Mene uz nogomet šta je i sad i onda uvik bijo broj jedan, muči jedan drugi sport. Šta je moga igrat moj ćaća šta je ima šestero dice, sto dvacet kili i šta je volijo svako popodne popit dvi tri lagane bevandice ? Svi ćete pogodit iz prve. Moga je igrat balote. To je sport ka Bogom dan za sirotinju. Ne tribaju dresovi i skupa oprema, ne tribaju svlačijonice i tuševi. Triba samo bokun ledine i balote. Najlipše je bilo igrat dva na dva, jedan bulin zvani bućo i četri balote, pa ko koga. Obično bi se počelo mirno, nalagano. Kako god bi se posmicali dvolitraši, znalo je bit sve žešće. Nije to bilo pitanje ko će platit trošak za vino, nego je to bilo pitanje ponosa i časti. Onaj ko ne zna balote, kad bi sluša balotače kako govore o tome, mislijo bi da je to jedna visokosofisticirana igra, nešto di triba znat i zeru svemirske tehnologije. Posebno su bili na cijeni balotači šta su lipo izbijali. Džabe tebi lipo uvaljat kad on izbije bulina i otra ga na svoje balote. Bilo je ljudi šta su bili totalni društveni marginalci, sirotinja i jad, ali su bili vrsni balotači. To je bijo ventilj za njijovu društvenu afirmaciju, tu je i on doživijo da se o njega ljudi otimaju, da bude faca. Pa kako bi mu žena u takvon ozračju i mogla zamirit šta se opijo ?! Opijo bi se od sriće šta ga je lipo išlo. Ko to more zamirit. A išlo ga je lipo svaki dan. Tako bi i moja mater, kad bi se stari navečer vratijo lagano nakresan, rekla: Niko, ti si siguro bijo na balotan Biće ste ih dobili ! Ćaća bi se rascvita ki zumbul u proliće i odma oša leć.

 

Svaki kvart je ima svoje balotalište, svoj zog, svoje krčmare koji su vodili računa da se dvolitraši ne isprazne, a uvik bi se našla koja čaša i za navijače. Take čari teško je više nać. Bude toga vikendon po selima, ali to više nije način i temeljni sadržaj života. Više je to lagana neobavezna razbibriga, valjan povod da se koja popije. Vidili ste da ni ne spominjen pivu. Prije se pilo samo vino. Jeste li ikad čuli za misno pivo? Naravno da niste. Samo za vino. Zato je moj ćaća uvik činijo bogougodno djelo i pijo samo vino, a ne pivo.

Najlipše i najbolje balote radio je nadaleko čuven majstor, kolar i stolar, Frane Kolombo. Za njega se svugdi čulo, pa su i bodulci znali dolazit kod njega po balote. To je bila divota za vidit. Nama dici je dava da kupimo linbela i pilotine za pod prasad. U tom minjanju sportova i zanimacija meni bude ža onih ljudi koji su i dalje tu, rekli bi neki, i dalje su marginalci, ljudi po strani, ali gotovo da više ni nema balota. Ostala je samo sjeta, sjećanje na poneku bevandicu, poneki dvolitraš i povik sa strane: Nu lipo li je pogodi. Bravo Ive, majstore. Čista naša tri punta!

23. svibanj 2022 18:59