StoryEditor
KolumneDrniški amarcord

Broj tristo

7. siječnja 2020. - 10:40

Malo san se uzdrkća ovaj put kad san uze pero u ruku i poče pisat. Kako i ne bi. Ovo je tristoti naš Amarcord, tristoto podsjećanje na ponešto šta se zbiva ili se nekad davno zbilo u Drnišu. Sićali smo se tako puno stvari, puno ljudi. Najvažnije je ipak da smo vama takli u dušu bar zeru. Priznajte i sami, skupa s menom odlutali bi u neka davna arkadijska vrimena kad vam je u duši i glavi bila samo mladost, žar života i želja da spoznate šta je to ljubav. Znam da bi se sitili svojih sela, svojih stada, svog pasića. Ja se uvik sitin i to često mojih pasića. Čudno je to kako ti se ta bića uvuku pod kožu i uđu u dušu. Sad san reka da neću više držat pase. Za ovin zadnjin labradorom šta je uginuo plaka san ki malo dite, više nega za svojin ćaćom kad je umra.

U vakin pisanjima često mi pane na pamet kakav čudan, naizgled bezvezan detalj, ali drag, detalj koji me vrati u ditinjstvo. Kad bi sad školsku dicu pita šta je to buštra i pero i šta je crnilo, ne bi znali. Meni je bila draga buštra. Kad bi močijo pero za pisanje u bočicu tinte mora san bit pažljiv da se pero malo ocidi da mi ne bi kanilo u bilježnicu. Ako kane, ajme majko. Sve se razlije, bude maća i onda piši domaći rad isponove. Meni su bila draga ona redis pera za tuš sa svojon širokom glavicom. Svedno ni š njima ni bez nji nisan zna nikad crtat. Lipo je bilo šta dvi godine nismo imali muzički pa san proša lišo. Da san još mora i pivat, bilo bi mi ajme. Školske klupe bile su tvrde, liše, tvrda daska ki u vagonima lokalnog vlaka, zeca. Zato kad bi dobili lošu ocjenu, uvik nan je to bilo opravdanje, tvrda stolica. Bolje bi bilo da je bijo banak. Njega si bar moga micat.

Nova škola

 

Kad san bijo u osnovnoj, onda se taman ziđala nova škola tako da san iša u školu na pet-šest mista. Ponekad bi skoro zaboravijo di nas dopada ić. Taman kad su napravili novu osnovnu, ja poša u Gimnaziju. Tako su glatko i lipo išle godine da je divota jedna. Jedino mi niko nije moga reć koja je to godina kad postaneš čovik, kad postaneš muškarac. Doduše, tada, baš ka mulac, sve si naslućiva a ništa nisi zasiguro zna. Poslin si shvatijo šta je vrime. Ono je najjača stvar na svitu. Ono satare sve. Od najlipšeg čovika ili žene ono napravi starca ili staricu. Ono nas sve tare i goni u zaborav. Ko se više sića moga ćaće, a nekad je on bijo centar mog svita ?!

 

Zato san ja i njega i još puno drugih dragih ljudi spremijo u srce, u jedan mali škafetin. S vrimena na vrime ga otvorin, malo pogledan u nj i buden za trenutak sritan. Zato valja i ovu godinu šta dlazi i onu šta dolazi mirno primit. Virujte, moremo mi infišavat u novce. Sve to bude, propane, na kraju opet se svi vrate svom škafetiniću, samo ih on čini sritnim. Uvik su nove godine ki inventura. Šta je bilo, šta si učinijo, šta si mislijo učinit a nisi.

 

Sad je drugi đir

 

Smišno je kad se sada vode rasprave kako se nekad čekalo nove godine, kako sad i šta je lipše. Nekad se išlo u otel il po kućama. Najlipše bi bilo zaljubljenima. Mogli su se na dočeku po komodu ljubit i čestitat dvacet puta, a znalo je bit i žešće. Sad je drugi đir. Net generacija sad zna u podne koje vešte ujtru obuku engleske princeze. Kako ćeš ti njima govoriti o romantici buštre i pera kad on piše na printeru, a u školi mu dadu nout buk. Sada cure neće da ljubuju ako in momak nema auto. Kad smo mi bili u fazi ljubovanja, u cilon je Drnišu bilo desetak auta i par kamijona.

 

Zato san ja za ovaj novi đir. Misto se uredi, imaćemo i mi klapu na Poljani, biće pit i ist, biće svirke i pisme po lokalima. Mi stari, svjesni činjenice da je još jedna godina “odrađena” sa zebnjom ćemo čekat novu. Oćemo li tribat pojačat dozu tableta il ćemo proć lišo?! Oće li se konačno tlak ustabilit il ne? Neka u ovom tristotom Amarcordu za sve važi jedna želja: Neka vam dragi Bog u Novoj godini podari puno zdravlja i veselja, vama i svima vašima, a oni koji to mogu neka se svrstaju u prve redove aktivne borbe za demografsku obnovu!

Izdvojeno

06. kolovoz 2020 00:05