StoryEditor
Spektarpriča iz knjige

Ličani vole batinu, a Bosanci kamenje: osamdesetih su na gostovanja Hajduka navijači išli vlakom, evo kako je to izgledalo

Piše Tonći Prlac
19. listopada 2020. - 21:58
Tonći Prlac

Spektar Slobodne Dalmacije donosi priču iz hit-knjige Tončija Prlca - Prle "Torcida - vaša vira, vaš spas"

Tu iljadu devesto osandeset i šestu otvorili smo prvin kolon u Rijeci. Na gostovanje nas je krenilo četristo - petsto, a već u Oštarijama, di smo čekali vlak iz Zagreba za Rijeku, izbila je frka. Pokupilo je nas pedesetak jer smo provalili u buffet po imenu “Krpelj” i pokrali cigare, tako da smo svi dimili Opatiju i Filter 57.

Kod koga bi pandurija našla ti duvan, odma bi ga zatvorila u čekaonu u Oštarijama. Strpalo tako nas pedesetak u tu malu čekaonu na pregled i zatvorilo vrata. Bili smo posloženi ka srdele, nisi moga disat koliko nas je tu bilo, a pet pandura se stislo između navijača i vrata.

Kako je unutra bilo jako tisno, jedan se od milicionera naslonija na ta vrata, a Bike Popovac iz Varoša izvanka upire ka sivonja, oće uć po svaku cijenu jer nema pojma šta se unutra događa. U jednome momentu, bisan šta se vrata ne mogu otvorit, Bike ih je tako probija nogon da su letila ka da su od papira, a pandur šta se na njih iznutra naslonija momentalno je pomeja prvi red Torcide. Bija je to pravi prizor iz kaubojskih filmova, a čekaona iz Oštarija odglumila je salun na Divljen zapadu. Ha, ha, ha...

Posli smo u Rijeci na svakon kantunu maltretirali Riječane ka malu dicu. Ćele iz Gajeve je bija strah i trepet. Taman je bija doša s Gologa otoka i onako lud, a gol do pasa, cili istetoviran i s bocon vina u ruci, stalno je provocira miliciju, jedva čeka frku. S druge strane Torcidino “cviće”, podmladak od osamnajst, dvadeset godina, na čelu s Maslon i Armandon, tlačija je oko stadiona koga je god uvatija, a da nije bija s naše strane.

Dođider malo sa strane

Na utakmici je Armando uzeja moju veliku zastavu na rige šta su je donili Šljiva i ferijalci i iznenada s njon otrča u riječki kop. U momentu si samo vidija kako su nestali i on i zastava, a u roku odma krenilo je spašavanje Armanda i svete nan bandire. Triban li reć da je operacija obavljena uspješno i da smo “pacijenta” Armandu izvukli iz neprijateljskog obruča bez većih problema.

 Tu noć smo na povratku pozaspali ka klade i probudili se u Karlovcu. Za vratit se doma u Split ušli smo u Marjan exspress koji je ima samo prvi, a mi do jednoga na objavi drugog razreda. Kako nismo imali za nadoplatit kartu za prvi razred, fermalo nas je u Gospiću.

image
Tonći Prlac

Postrojila nas milicija na gospićkoj stanici u redove po dva, a vanka sunce, žega, deve padaju u nesvist koliko je vruće. Mene je u tom milicijskon dvoredu dopa Antonino Milano zvani Divlji, a isprid nas su bili braća Kele i Krojf iz Solina. Jedan po jedan smo išli s osobnon karton do pandura koji je sidija u marici i zapisiva nas za prijave koje će uslijedit. Kad je Krojf doša na red, lino se vuka do marice, šta je bija dovoljan razlog da ovanca. Toliko je iziritira panduriju da su ubili Boga u njemu. Nakon Krojfa na red je doša i Antonino Milano. Uzima mu pandur “ličnu”, gleda ga, smijulji se i kaže:

 - A ko je tebe ujeba?! Ha, ha, ha - zavarija je.

- Salvatore - odgovara mrtavladan Antonino Milano.

 - Hajd’ bjež’ tamo među pregledane - pokaže mu rukon di će i pošalje ga dalje.

Samo, privarija se ako je mislija da će mu prčeviti Milano ostat dužan. Bija je u kratke gaće, a na guzici mu je pisalo “Kiss me”. Dok je iša put “obrađenih”, nepismeni pandur je sinja taj natpis i pita ga da šta mu to piše na guzici. Kaže mu ludi Antonino: “Poljubi me”. Ha, ha, ha. Na to će mu ovi odma:

“Dođider malo sa strane”.

Hladna osveta

A kako mu je bilo sa strane, to samo on zna. Dobija je batine ka Krojf, ja mislin da ih i danas pamti jer ti su Ličani stvarno bili teške ruke. Nakon Antonina i ja san doša na red za legitimiranje. Kako me sunce lipo opizdilo u tintaru, naslonija san se na milicijsku maricu, čisto da malo oda’nen, i zato od nekog debila pandura zaradija takvu peščurinu da mi je otisak svih pet prstiju osta na faci skoro do Splita! Ha, ha, ha...

Trojicu bez osobne panduri su ošišali na pelu, a dvojicu ostavili da tri dana gule kunpire u gospićkon zatvoru. S narodnon milicijon nije bilo zajebancije. Iza te prilično frkovite Rijeke, igrali smo treće kolo sa Željon u Sarajevu. Unatoč samo jednon osvojenon bodu u prva dva kola, interes za gostovanje je bija priličan. Organizirali smo se u dva busa, a još dvadesetak ljudi krenilo je vlakon priko Ploča.

image
Tonći Prlac

Vrućina, alkohol, droga: bija je to pravi navijački pakal u kojen se kuva tadašnji vrh navijačke scene, sve odreda vražja klijentela. Pola je bila starija ekipa, od dvadeset dvi do dvadeset i devet godina, a pola turbo opaljeni Torcin podmladak, od šesnajst do dvadeset. U autobusima hašiša i trave ka u priči. Parili smo narko konvoj. Ha, ha...

Kad smo došli u Sarajevo, autobuse smo parkirali isprid nekoga hotela radi sigurnosti da nan ih Bosanci ne porazbijaju, a mi otišli na željezničku stanicu dočekat Rasu i ostatak naših šta su išli priko Kardeljeva. Sićan se da su se neki naši nakon toga kupali u fontani, ka i parka di su se vrtile ljute “trube” i boce s vinon pa smo svi bili zamantani na entu potenciju. Bila je to samo takva ekipa: pokojni Žuti iz Varoša šta je poginija u HOS-u, pokojni Bike isto iz Varoša šta je ostavija kosti na Bosanskon Grahovu, pokojni Leska sa Sućidra, pokojni Ićo, pokojni Neno Rodžer s Pjace... Jebate, ima više pokojnih nego živih, ne mogu ih se više svih ni sitit.

Tu kraj parka prolazilo je dvadesetak navijača Želje i ekipa ti ih momentalno izmaltretira s par triski i nogama u guzicu, ali zato kad smo krenili na utakmicu i prošli most priko Miljacke, serviralu su nan hladnu osvetu. Zasuli su nas pravon kanonadon kamenica. Tukli po nama ka iz VBR-a.

Bosanci bubaju sa svih strana, ali i u nas je srce hajdučko, ne da nema bižanja, panike, raspada sistema, nego onako nadimljeni, pijani i uz ratničke urlike, fanatično krećemo na njih “naoružani” s par boca šta smo ih u parku ispraznili i kamenjen kojeg su oni itali i vraćali in milo za drago njihovon “municijon”. Nasta je opći kaos i pičvajz samo takvi. Bosanci uzmiču između nekih zgrada, a mi se grupiramo i tiramo ih dalje put Grbavice. Milicije nigdi da nas razdvoji jer ih u to vrime navijači nisu interesirali na način da bi pokušali prevenirat gadnu situaciju prateći nas po gradu da ne bi bilo rusvaja.

image
Vladimir Dugandžić/Cropix

Isprid stadiona se sve smirilo. Bilo je sitnih čarki, ali ništa vridno anala, a na utakmici standardno: pripucavanje s navijačima Želje, borba dlanovima, glasnicama i pirotehnikom. Dobili smo 1:0. Logično, sa stadiona izlazimo veseli, ushićeni, ori se pisma, kad, eto ti ga vraže, ponovo teško “bombardiranje”. Opet čuvaj glavu, spašavaj se kako znaš, ko priživi - pričat će. Posli toga još su nas jedanput napali isprid autobusa, a na kraju smo se za žuntu potukli između sebe da nam ne bude dosadno. Ha, ha, ha...

 Statistički gledano, uz ta dva “granatiranja” i druge manje sukobe po Sarajevu, nismo prošli loše. Imali smo par lakše ozlijeđenih i jednoga šta mu je bovanon dobro rascvitalo glavu. Toga više nisan nikad vidija na gostovanjima. Biće čoviku uša straj u kosti za sva vrimena.

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?

Izdvojeno

25. studeni 2020 06:20