– Jo meni, ko će to mene glediti ove zime iz teče!? Koje lipe, crne okice će mi namigivati iz uskuvane vode? – dičjin glason, tobože raznježena, Dobra Parona komentira tekst koji je upravo pročitala iz novina rasprostrtih priko daske za rizanje mesa.
– Lipe, crne okice iz teče!? – zagrcnija se pivon El Tigre i onda odmaka čašu od sebe zgađene face. Preneraženo gleda u nju, tako kanibalski raspoloženu, i ne viruje šta je čuja.
– Ajmo, ajmo, šta se odjedanput prenemažemo!? – uozbiljila se ona, dodajući kako mu okice iz pečene oli leše janjeće glave kada je stavi kontra sebe i krene u napad pinjuron i golin rukaman nimalo ne smetaju.
Pa šta se onda zgraža nad očiman od kumpira, i to švapskoga iz starih zaliha, koji će nas uskoro priplaviti da bi oni skladišta napunili novon berbon i to neće biti baš cine. Trgovci će nan ga uvaliti po četri kune, a kupit će ga za kunu i po; puno skupo za otrove kojin su ga posuli da bi ga kako-tako uščuvali i namin uvalili, objasnila mu je Dobra Parona šta je posridi.
– Aha! – ka da je laknilo nježinomen najdražen gostu. Znači, namisto da švapski farmeri starin kumpiron narane prasce, kako su prave gazde vaik običavale, daju ga u izvoz. Dobro smo i prošli, razmišlja naglas. Ne zna kumpir da se namirija na otporne Rvate, zaludu mu duboke, crne okice koja valjda služu da kumpir bolje šarmira nas izbirljive!
– Eee, drug moj – rastega je Bili Smo Uskoro. – Da Švabo nije taki, ol' bi moga napraviti skroz čisti kruzer? Otpadne vode s broda moreš piti, makine ispuštaju samo 0,1 posto sumpora u ariju...
– Apage! – prikinila ga je Dobra Parona i brzo se prikrižila. Na spomen kruzera i putnika koji ništa ne trošu u portiman ruke jon se počnu tresti. Već vidi kako nan Švabe prodaju flaširanu vodu pod izvorsku, onu šta je ota beštija od broda u svojoj utrobi rašćara i pročisti. Valjda bi na etiketu metnili barenko plave okice?
– Fala bogu šta nan je tisan Konal sv. Ante, pa kruzeri ne mogu baš tako lako kroz ote iglene uši do rive! – rekla je, na šta je El Tigre otpovrnija, ka da je rič o rađi od škipa i motike, kako nije nikakav problem iskavati one grote na ulazu u kanal, pa da i veći brod glatko more za rivu. Ionako jopeta zovu niku ekonomsku krizu, a u krizi čovik iz potribe učini svašta. Stina vamo, tamo, šta ima veze?
– Ma ima bolji način da primostimo krizu – upleja se B.S. – Uskoro. Koliko Njemaca ode lituje? Puno, jel tako. I ostavu prerađevine od svoga organizma u nas – da ne rečen prostije – pa se ti muči sa kolektoron koji smrdi kad ne triba, usrid lita. U otomen je ionako dobar dil njiovoga kumpira, jerbo svoga nemamo dovoljno, pa in ga triba vratiti izvozon. Molin lipo, ovo je izašlo iz vas!? Per capita 30 kili, tolko i tolko eura. I isporučiš mu lipo zapakirano, u saketiću...
– I u šta bi mi uložili oto bogastvo, baš me zanima? – podbočila se Dobra Parona.
– U poticaje za proizvodnju kumpira, naravski. Je da bi ga bilo još manje, al' bi barenko ima lipše crne okice od ijednog drugog, znaden ja nas...