Đuro Perlić

Drniški amarcord Čuo sam da je Hrvacka lipa, ali ovoliko...

Drniški amarcord

Ne moreš virovat kako vrime brzo iđe. Pari mi se ka da san nikidan govorijo o Božiću i darovin, a ono već osmi misec, prošla i Gospa, proša i Sveti Roko. Ko ne zna neka sada zna. Sveti Roko je zaštitnik Grada Drniša. Meni je kuća, i moja i ćaćina, ciko, nema sto metara od crkve. Sveti Roko je uvik bijo dio naših života, našeg ditinjstva, starosti. I ove godine bilo je veliko mnoštvo vjernika, bilo je lipo, bilo je puno dičice na blagoslovu, a naveče, na fešti na Poljani, bilo je nebrojeno svita. Piva je Bebek. Piva je on i kad san ja bijo mlad, a piva i sad. Jedino šta se sad malo ko vozi vlakom i drukčiji su vagoni, pa se ni Selma više ne more naginjat kroz prozor.

'Nema ovog u Mičigenu!'

Baš ovo dana potrevilo se da sam sreo jedan sredovječan bračni par iz Amerike. Ona, Tereza, čista Amerikanka, on, Mario, Hrvat, a njegovi su ošli u Ameriku kad je on bijo dečkić. Sad je doša prvi put poslin pedeset godina. Ka kroz maglu sića se Drniša, sića se babe, sića se kako mu je ona šorbulala jaje. Sića se kako su ode tice lipo pivale i kako je lipo miriša pršut. Na momente bi osta bez teksta. Govori hrvatski bez greške, nije ništa zaboravijo. Čovik je fin, sačuvaj Bože da bi zabeštima. Guštali smo u spizi, pršuta ki drva. Nije nikad prova mišnog sira. Oduševijo se i š njin. Panceta, pamidori, vino crno, vino bilo, sve vrhunske butelje, ma sve. Aperitivi sve ljekoviti, travarica, orasovača, višnjevača, lozovača. Nije mu žena mogla virovat kad smo odma iza kuće zašli u kanjon, a ona vidila šetnicu, ambis i na vrhu Gradinu. Minaret, crkva svetog Roka, kanjon, crkva svetog Ante sa svojom kupolom, ničeg od tog nema kod njizi u Mičigenu.

Ošli smo i u Otavice. Vridna Josipa Prpa sve mu je u Mauzoleju rastumačila, a žena mu je bila iznenađena kad je čula da je Meštrović živijo u South Bandu, niti dvi ure autom od njizi.

Na vrhu Visovačke brine, uz Gospin reljef, malo je i zaplakala, ganuta lipotom i blaženim mirom što ga isijava Visovac. Kad smo odali po Gradu, svako malo vidi neko Meštrovićevo djelo, vidi Park i kompleks sportskih terena. Iskreno mi je reka: Govorila mi je mama da je Hrvacka lipa. Nisan virova da je baš ovoliko lipa. Sad mi je ža šta nisan prvo doša!

A njegova žena, nije mogla virovat, u koju god je kuću došla, svugdi neko govori engleski i ona nigdi nije stranac. Sve vam ovo i govorin da bi pokaza kako, čini mi se, drugi bolje vide lipotu oko nas. Našoj Amerikanki poklonijo sam lipi molitvenik štovatelja Gospe Visovačke! Stavijo san posvetu: Kad god se moliš, spomeni se i moga imena! Ošli su sritni, a on mi je reka: Očito je i Gospodin bijo inspiriran kad je stvara drniški kraj. Naravno da san se odma složijo.

Doktorica Omerka

Ove godine, na svečanoj sjednici Grada Nagradu za životno djelo dobila je doktorica Omerka Mikulandra rođena Radeljak, specijalistica medicine rada. Davno nisam bijo ovako oduševljen. S doktoricom sam išao u Gimnaziju, mi smo generacija i tako se međusobno i oslovljavamo. Ja sam i njen pacijent jer je ona ciloj mojoj familiji obiteljski liječnik. Bila je i mojoj materi i punici.

Nekad davno čitali smo o doktorima šta su 24 sata bili na raspoloženju svom narodu kom su služili. Kako znam Omerku čitav život, ona mi je najsličnija tim ljudskim velikanima. I u školi je bila odličan đak. Roditelji, starinski poput mojih, usadili su joj ljubav prema ljudima, obitelji, prema Bogu. Ona je, posvećena svom pozivu, sve svoje potencijale davala pacijentima.

Moja mater bi rekla: Svaka joj čast, ona mene pola izliči svojom riči, svojom ljudskošću! Svakodnevno se sreće s ljudskim tugama i nevoljama. Uvijek je spremna pomoći, uputiti, savjetovati, izliječiti.

U zahvali na sjednici, drhtavim glasom zahvalila je na Nagradi misleći pri tome na sve ljude kojima je u svojoj praksi pomogla. Svom iskrenošću svoje duše zaključila je: Neka nam svima od pomoći bude naš Sveti Roko!
Bio sam ponosan što smo dio iste generacije.

Naslovnica Drniški amacord
You must configure this module first via "Module Settings"