Đuro Perlić

DRNIŠKI AMARCORD Tribalo je vako, tribalo je nako...

DRNIŠKI AMARCORD

Kad si mlad, kako to vole reć književnici, u muževnim godinama, onda se zna koji je čoviku glavni prioritet. Naravno, dame. Ja to govorin s muškog aspekta. Onda dođe vrime ne baš muževnih godina kad se prioriteti minjaju pa i diskusije muških počnu više sličiti na gastronomski simpozij nega na razgovor muškarčina.

Onda dođe vrime kad i ti gastronomski razgovori budu reducirani na teme šta ko smi pojist, šta ko ne smi. Ko od čega boluje i šta more ist!? Virujte mi, ovo lito uz šentade u sumrak, samo vidiš face i odma znaš ko o čemu govori. Na rang-listi tema vrlo visoko su i liste ljekova i uspomene kako je on bijo ljudina i laf kad je bijo mlađi. E, da samo znaš! I tako traje ta vrsta monologa sve dok mu žena ne reče: Muči, stari, ako moreš njima lagat, ne moreš meni! Nakon toga tajac.

Puls Grada

Uzmeš zeru novine, pogledaš televizor i tako se zabaviš. Ja se baš lipo zabavin kad vidin raskopanu Poljanu u Šibeniku. Puste diskusije o društvenoj funkciji Poljane, te di će svit šetat, te šta nan rade, pa kad će to bit gotovo. Tako svaki dan po cili dan.

Tribalo je to vako, tribalo je nako. E, sad, zašto se ja nasmijen na sve to?! Kad se radila naša Poljana u Drnišu, doduše bez podzemnih garaža, svaku večer skupilo bi se nas nekoliko i stali bi na vr skala i "stručno elaborirali" svoje stavove. Tribalo je vako, tribalo je nako. Šta su išta dirali, još je najlipše bilo na makadamu kad se sve prašilo, i tako unedogled. Di će svit šetat naveče kad oni vako otežu. Tako je to bilo sve dok nije Poljana bila gotova. To ti je ki kad stari neredan čovik lipo se uredi i obuče novi veštit. Lipotica jedna.

I onda ono glavno. Nigdi večernji šetača osim nekolko starijih, pa se onda mladi čudu: Nu oni stari, cilo vrime iđu gori-doli. A da oni znaju koje mi svjetske teme raspravimo u tim đirovima, ne bi riči rekli. Sad niko ne spominje Poljanu. Ona je i dalje lipa, ali navečer kad čovik zastane na njoj, proleti mu prid očima bezbroj nekad dragih mladih lica koja su hodala Poljanom, smijala se, radovala životu, držala za ruku voljenu osobu. Sve je to životni vihor raspršio, mnogi su nestali u nebeskom beskraju. Naši profesori šta su se očinski starali o nama i pomagali nam da što prije i što bolje svladamo abecedu života, isto su nestali. Ostala je Poljana i onaj đir uz park di su oni šetali. Bude čoviku ža kad vidi Poljanu finu, uređenu, urbanu lipoticu, a na njoj ništa osim dva-tri zanesena starca.

Poljana je život, Poljana je onaj mladi par što se zaneseno drži za ruke i sanja o ljubavi. Poljana nisu kamene ploče takvih i takvih gabarita, to nije samo puka investicija. Poljana, to je krvotok i puls Grada. Zato ja svaku večer moran bacit đir, makar s prijateljem Matom ponovio već puno puta ispričane priče. Budem poslin takvih šetnji sritniji, mirniji, zadovoljniji. Osjetim toplinu nekad davno proživljenih ljeta.

Zavičajni govor

Pokušavam razumit, ali teško to iđe, brzinu promjena što nas sustižu sa svih strana. Tehnologija, mediji, vrime, sve nas to zasiplje, minja, vrtimo se ukrug ki rokel kad ga zavrtiš. I kad pane, vidiš da nisi dobijo ništa. Biće mi najviše ža šta se jezik kojim je govorila moja mater, tetka, moja baba, skroz zagubijo. Ki da ga je vitar odnijo. Lani su provale učiteljice u školi dicu podsjetiti na stari zavičajni govor. Znali su vrlo skromno. Zato su svi znali sve o lajkovima, skajpovima, tačevima, mejlovima, o svemu.

Barem da je jedan zna šta su rednje i komoć. Ja san vrlo rano sazna šta je škurja kad je ćaća nježinu učinkovitost isprova na mojim leđima. Ja vako pomalo o svemu, pari se da samo ronjam. Nije, svitu moj. Provan kolko mogu uteć od ove europizacije.

Provan sačuvat barenko zeru baštine, makar kroz vaka mala podsjećanja. Uvik pritom mislim na onu staru pjesnikovu: Po jeziku dok te bude, i glavom će tebe biti!

Naslovnica Drniški amacord
You must configure this module first via "Module Settings"