Đuro Perlić

Drniški amarcord Nigdi nikoga

Drniški amarcord

Večeri znaju biti naporne u Drnišu. Izađeš vanka, nigdi nikog. Napravijo bi đir, ali đir se nikad ne pravi kad si sam. Isto iđeš. Doktor je priporučijo da se triba puno odat. Drniš je baš blažen za to. Uzbrdo, nizbrdo, diš zdravije. Kad svaku kuću znaš, onda ni ne šetaš radi turizma, nega radi zdravlja.

Tu i tamo prođe kakav auto, ti se osvrćeš i opet nikoga, ni pred tobom ni za tobom. Prođe brzinski par mladih, držu se za ruke, on u nju gleda ka u Gospu. Neka se dica vole. I oni odoše u kafić. Ma ne čuje se buka ni iz kafića. Prava nirvana. Ma da se oćeš i posvađati s kime, nema šanse. Uporno nigdi nikoga. Kako onda da ti ne pane na pamet vrime kad je sve prštalo od života. Eto, naša Poljana. Sad je lipo uređena, pari da je ki u Beču. Veče, tišina, nigdi nikoga. Kad je bila od makadama kad sam ja bijo mulac, na njoj su se igrala i kola i sve se prašilo. A svita, puno.


Netijače, di si bijo?


Mladi ni ne znaju da je na Poljani bijo i javni zahod i stara osnovna škola. Sad je tu Srednja škola. Kad je tu bila stara Gimnazija, nisi moga proć od miline. Cura, momaka, svega. Ikebana za muške i ženske oči. Radila je škola po cili dan, i bilo nas je uvik priko tricet u razredu. Promiču mi svi ti dragi likovi prid očima, moji profesori, moji kolege iz razreda. Panu čoviku na pamet sve šale i zafrkancije, sva radost mladosti. Baviš se lektirom, učiš pismice napamet i onda ih drsko recitiraš svojim kolegicama.

Jedan je tako umisto Jesenjina recitira Smrt Smail-age Čengića. I kad zamaknem s Poljane šećući, uvik mi prođe kroz glavu pitanje smisla ili besmisla učenja. Dobro se sićan situacije s mojim netijakom. Kad je on posta srednjoškolac, upisa se u sridnju informatičku školu. Učijo je tri temeljna programska jezika, profesori su sve uredno ispredavali. Kad je on taman završijo tu školu, sva ta tri jezika postali su prošlost, nestali su, a uveden je na snagu novi i sada važeći Windows. Netijače moj, di si bijo, nigdi, šta si radio, ništa. Srića da sada ima pametnu malu pa onda ona svituje ćaću.

Mi smo u Gimnaziji u drugon razredu učili zemljopis. Ja san zna svi petnaest republika u Sovjetskon Savezu napamet, njijove glavne gradove i glavnu industriju po republikama. Sada nema ni Sovjetskog Saveza, a svaka od tih republika sada je država za se. Išli smo i na eskurziju u Čehoslovačku. Ja se uvik volin pofalit kako san bijo na eskurziji u državi koje nema, a vojsku san služijo u "inostranstvu", u Somboru. I šta je nama sve to tribalo ?! Mene su se najviše dojmile sudbine nekih literarnih junaka, nekih prekrasnih junakinja. Emocije nisu bile sirove i ogoljene kao sad. Bilo je tu više duše, više suptilnosti, emocija. Napisat curi školsku zadaću prepunu strasti, to je bijo podvig. Sada je jezik es em esova nešto sasvim drugo. Mi smo prije bili vatreniji, sad su svi kul.


Raspršena sanjarenja


Sva ta naša sanjarenja raspršila su se kojekuda. Ko je onda moga mislit da će moj prijatelj Josip Šiklić bit direktor Gimnazije u Pazinu, znanstveni radnik, Boško Mrđen jedan od alpinista s Himalaje, Hrid Matić jedno od prvih imena hrvacke operne scene, Anka Vukušić i Mirjana Đaković vrhunske dokturice, Marica Čule iženjerica, a Tome Tomić vrhunski ižinjer?! Ima njizi još, a ne mogu svi ni past napamet. Zaguše te sjećanja i emocije i onda nastavljaš hod Drnišem.

Svi su ti ljudi, te žene, neizbrisiv dio moga života. Žive svugdje po svijetu, ali uvijek kad se makar i slučajno čujemo i vidimo, jedno ne zaboravljaju. Ne zaboravljaju vrijeme kad smo skupa čekali u redu da nam sudbina dodijeli naš komadić sreće. Nekima jest, nekima baš i nije. Ima i onih što poput Krkleca pjevuše:

Idem putem bez cilja,
ne znam s kim ću ni šta ću,
I zviždim pet šest milja,
a pet šest grcam u plaču!

Naslovnica Drniški amacord
You must configure this module first via "Module Settings"