Niku veče smo nas dva tri, ka i uvik, šetali Poljanon. Bilo je friško, ladnjikavo, burica. Sklonili smo se u zavitrinu kod Apoteke isprid Matkove kuće i lagano ćakulamo. O svačemu… Ovaj se siti ovoga, ovaj onoga, i na kraju bude zanimljivo. Uživan slušat prijatelja Matu kad spominje pokojnog ćaću Božu i njegove misli. Ima je stari Božo običaj izražavat se u poslovican, sažeto ali mudro. Jedanput je lipo reka sinu: Pa zar ti misliš mali da je šenica za svaku ticu ?! Ima njizi šta ne bi znale čvakat ni na đubrenjaku. Lipa metafora životom skovana.
Gazde Poljane
Poljana velika, lipa, osvitljena, a nas dva tri. Nigdi nikoga, nigdi auta. Svi smo se složili kako nan je gušt i da smo nas samo trojica trenutni gazde volike Poljane. Meni se u Zagrebu zamanta od pusti auta, tramvaja, gužve. Ode je brate prava ljekovita tišina. Čuješ ako noću neko kihne u Kričkan il u Badnju. Ono mlađi zeru šta i ima, ošlo po kafićin, ljubuju i manu dikoju pivicu i to ti je to. A nas tri udarili po poeziji, po kulturnon stvaralaštvu, književnosti i sve tako. Šta bi drugo i radiji čovik kad priđe šezdeset godina?!Mislijo bi o dobroj spizi, i to samo onoj šta mu doktur dozvoli, o lipon piću i lipin knjigan. Ja volin i šetat. Volin se dikod pripet na Prominu. Svakin metron šta se uspneš, horizont se širi, vidiš kako je ovaj kraj sazdan ponajprije od lipote. Uđe to u dušu čoviku, ovaj krajobraz, ovaj zrak, ono lelujanje svjetala Drniša u sumrak u dubini. Sitiš se naših ljudi u Zagrebu i ostalin mistima šta su stalno u situaciji da in se manta od auta, i da in strahovito nedostaje upravo ova naša ljekovita tišina i ovi naši učeni razgovori.
Uskoro će krajon trećog miseca jopet biti trka na Promini, jedna za nas starčad i za dame, jedna za mlađe takmičare i ona za prave trkače šta iđu uz brdo ki na struju. Čulo se za Drniš i na Internetu i kad to vidin, bude mi ža šta ja neman taj fejs. Sićan se lani, pusti svit, cure, momci, mladost, a na vrh Promine druženje uz gra i kobasice i lipo domaće crno i bilo, uz koju feticu pršuta.
Stvarno mi u takin momentima panu na pamet naši ljudi šta ne živu ode. Kolko samo čežnje bude u njima kad dođu za dopust. Oni ne ronjaju ka mi šta smo stalno ode. Njima je sve lipo. Njima je lip kanjon, lipa je šetnica, Poljana, igrališta, lipa su sva mista di su se igrali ka dica, di su prvi put zagrlili žensko. Onda vide da je Drnišane kad bijo jedan, da je sada drugi. Sada ima puno lipšu monduru, ušesnijo se, posta pravi lipi mali grad, a mi njegovi malograđani.
Obostrana ljubav
Grad, ka i ženu, triba tetošiti, triba njegovati i voliti. Bude najlipše kad je ljubav obostrana. Tako smo se mi dotakli na Poljani i emancipacije žena. Svi smo se složili da niko ne bi volijo imat ženu šta vozi kamijon ili šta je trenerica karatea. Il te satare il te na brzinu ispleska. Ne smin dalje obrazlagat našu diskusiju da ne bi ispa primitivac. Tako je moja mater jedanput davno na moje pitanje jeli ona voli emancipaciju, odgovorila ljutito: Ja volin vas i vašeg ćaću, šta će meni iko drugi. Mirno bi potom nastavila ražentavat robu. Vrime se brzo minja, a mi još brže s njin. Uvik nekako u prikrajku naših duša stoji i ona misao kako smo mi iz maloga mista.Zato mi bude drago kad se, metimo reć, spominje naše velike sportaše, ka Drniškog orla Stojka Vrankovića, Veljka Petranovića, Joška Buvu, Mihovila Nakića i još puno njizi. Nikidan je na turniru kadeta za najbolje u Dalmaciji, naš Došk satra one iz Splita i Zadra. Odma su pjesnici rekli: Vidiš da u gnjizdu drniškome ima još orlića i da puno lipo letu. Bijo je gušt gledat dicu kako uživaju u nadmetanju, u svakoj finti, u svakoj trici. Ja san resta gledajući ka uskršnja pogača sa dosta kvasa. Ta dičica te učinu radosnim i bude ti drago šta si iz ovog malog mista. Dičicu vodi i podučava mlad čovik, profesor tjelesnog, bivši košarkaš, vrsni gitarista i zaljubljenik u sport Hrvoje Pekas. Zato mi bude još više ža naših ljudi po svitu šta i oni ne vide ovu lipotu. Ja barenko mogu reć da san nježin mali dijo.