Prvi misec je ka najljuća korizma. Potroše se novci u dvanajston i onda nikako iščekat penziju ili plaću. Tako je i s događanjima. Nema nogometa, svi na pripremama, pa ti sidi i gledaj televiziju. A vanka, steglo da ne more gore. Minus dvanajst. Ujtru, kad izađeš, ni daška vitra. Na nebo pari da se uvatilo caklo. Ledeno, iz usta iđe para ki iz lokomotive. Tako dan po dan i prođe misec. A kultura i kulturna događanja, smrzli se ki vrime, ni makac.
Nezaboravna nedilja
Onda dođe veljača pa nešto i živne. Baš ova nedilja šta je za nama bila je lipa i plodna. Meni je ostala nezaboravna baš nedilja. Šeta san s prijateljon i u dnu kanjona Čikole, sakrivene u zavjetrini, naša san prve ljubičice. Prozračno plava boja i prekrasan miris. Sitijo san se odma svoji učiteljica kako bi guštale kad bi dobile prvu ljubicu. One su pravi znak prolića onako nježne i opojno mirisne. I moja žena je učiteljica, i ona je guštala kad san joj donijo ljubičicu. Sve je lagano propupalo, priroda se budi, a siječanj i minusi pomalo postaju uspomena. Taman nedaleko kuće, uz jedan zidić, naša san odbačene cintare. Mora da su već dugo vanka, pomalo se raspadaju, a na metalne dijelove već se uvatila ruzina. Kad smo bili mali, naši starci bi uvik obećavali: Budeš li dobar, kupiću ti cintare. Morebit da se dosta vas ni ne sića šta je to. To se kulturno reče usna harmonika. Kako smo mi guštali nekad slušati Ivicu Percla i Starog Pjera. Red stihova, red cintara…Ma u dušu te dira. Šta to meni sve vridi kad ja na nje neznan ni beknit.
Zato je u ponediljak bijo jedan puno lipi koncert u Glazbenoj školi Krste Odaka u Drnišu. Svira je na klaviru mladi čovik iz Pule, Sandro Vešligaj. Malo Šuberta, malo Šopena… Ostaneš bez daha kad vidiš kako momak svira. Čak san i ja, šta od muzike nisan doša ni do "m" uživa. Ima san osjećaj da teče jedan snažan slap nota i pada niz kaskade. Sunce obasjava kapljice i stvara predivnu simfoniju emocija. A sve prid tridesetak strastvenih slušača. I kad vidiš kolko je taj čovik školovan za klavir, a svedno je doša u Drniš nastupit, bude ti baš drago. To malo i nama šta smo glazbeno totalno neuki digne repicu. Uvik mogu reć da san bijo na koncertu ozbiljne glazbe. Isto je meni ostala ljucka dilema: Kad sviraš cintare i završiš, staviš ih u džep. Ajde reci šta š s klaviron?! I kako san ja poče nabrajat, u utorak se otkrivala spomen ploča književniku Josipu Kosoru u njegovu rodnon Trbounju, a popodne je o njem govorijo akademik Dubravko Jelčić.
Koncert pod maskama
Kako ja guštan kad mogu reć da oko nas uvik ima ljudi velikana i pametnih faca. Sićan se da san Kosora i u našon Šibenskon spominja i reka da bi bilo lipokad bi imali i znanstveni skup o njemu, pa da cila zemlja i svit znadu da ni Drniš nije misto štrc brc, nega jedna, metimo reć mala kulturna metropola. A di je još fra Karlo Kosor, veliki svećenik, povjesničar i publicista !? Onda u sridu, koncert pod maskama dice iz Glazbene škole. Ma divota. Kod dice nema stopa rasta ni bruto društvenog proizvoda, porezne reforme. Dica su čista supstancija radosti i vedrine. Pa jopet srida, pridaja gradski ključa maškaran.
Kad tako čovik ka ja bude izložen književnoj večeri, jednon koncertu, drugon koncertu, ma da je tukac nešto bi zapantijo. Kad majstor svira, ma kolko to bila ozbiljna glazba, mora te taknit, moraš se malo uzdrkćat. Kroz ona krešenda šta ih majstor znalački svira, ćutiš i ti bure i oluje u skladateljevoj duši, a takne i tebe.Vidiš onda kako muzika lipo čini ljudima. Budi ono najljudskije u njima. Zato zavidin onim ljudima šta vrhunski sviraju. To ne moreš naučit. To ti Bog da il ne da. A ja, ja se zadovoljin s malin buketom ljubičica i osmijehom voljene žene kad ih je ugledala!
